HAG/DEN HAAG | 15.05.2008.

VEŠTAK ZA TEORIJU ALI NE I ZA PRAKSU

Veštak odbrane za ustavna pitanja tvrdi da savezna vlada i njen potpredsednik Nikola Šainović nisu imali nikakva ustavna i zakonska ovlašćenja nad vojskom i policijom 1999. godine, niti "pravne odnose" sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem, ali se uzdržao od odgovora na pitanje da li su "odnosi" postojali u praksi

Na poziv odbrane bivšeg potpredsednika savezne vlade Nikole Šainovića, veštak za ustavna pitanja Radomir Lukić je sačinio izveštaj o položaju Kosova u Saveznoj republici Jugoslaviji (SRJ) i ustavnoj ulozi savezne vlade. Pošto je izveštaj uveden u dokaze, odgovorio je na nekoliko pitanja branioca Vladimira Petrovića samo u vezi sa drugim delom svoje ekspertize.

Svedok je objasnio da je po ustavu SRJ, premijer savezne vlade imao dominantnu ulogu a da se ministri i potpredsednici, među kojima i Šainović, nisu mnogo pitali, odnosno da su praktično obavljali ulogu saradnika premijera, bez naročitih ovlašćenja. Tvrdi da, po ustavu, vlada nije imala komandna ovlašćenja nad vojskom, a naročito ne nad policijom, kojom je rukovođeno sa republičkog nivoa.

Lukić takođe tvrdi da je predsednik SRJ Slobodan Milošević, osim u odnosu na vojsku, imao "veoma slaba ovlašćenja državne vlasti". Po ustavu i zakonima nije, kaže, imao nikakvih "pravnih odnosa" sa saveznom vladom, osim što je imenovao njenog mandatara. Na taj način odbrana negira navode optužnice po kojima je Šainović bio "Miloševićev čovek" za Kosovo u vreme kada su počinjeni teški zločini protiv albanskih civila. Optužba tvrdi da je Šainović bio na čelu Zajedničke komande vojske i policije preko koje je Milošević sprovodio etničko čišćenje na Kosovu.

Tužilac je u unakrsnom ispitivanju suočio svedoka sa tvrdnjom da postoji niz dokumenata i zapisnika sa sastanaka državnog vrha iz kojih se vidi da se Milošević, a sa njim i Šainović, nisu do kraja držali slova ustava, osnivajući Zajedničku komandu za Kosovo i Međuresorski štab za suzbijanje terorizma u čijem su radu učestvovala i preostala petorica optuženih. Lukić je izbegao odgovor na to pitanje, rekavši da je predmet njegove analize ono što je zapisano u ustavu i zakonima, a ne šta se dešavalo u praksi.

Nastojeći da ospori kredibilitet svedoka, tužilac je prezentovao nekoliko detalja iz njegove naučno-političke karijere, navodeći da je od početka rata u BiH 1992. godine bio savetnik i zamenik ministra spoljnih poslova Republike Srpske Alekse Buhe, a potom i član Glavnog odbora Srpske demokratske stranke Radovana Karadžića sve dok u junu 2004. godine tadašnji visoki predstavnik nije doneo odluku o smeni 59 visokih funkcionera Republike Srpske zbog nesaradnje sa Haškim tribunalom. Osim što mu je tom odlukom zabranjeno političko delovanje, Lukić je dve godine kasnije izbačen i sa Pravnog fakulteta na Palama.