HAG/DEN HAAG | 27.05.2009.

SVI KARADŽIĆEVI SAVETNICI

Pored četiri "zvanična" pravna savetnika, plaćena od strane Sekretarijata Tribunala, Radovan Karadžić ima još tridesetak "nezvaničnih" savetnika i pomoćnika sa pravnih fakulteta širom sveta - od Holandije do Novog Zelanda i Australije – koji pro bono učestvuju u istraživanjima i pisanjima podnesaka kojima optuženi svakodnevno "zatrpava" Pretresno veće

Radovan Karadžić je u Hagu okupio impozantan tim pravnih savetnika kakav bi mu svojevremeno, kao predsedniku, dobro došao na Palama. Jer, da ga je tada imao, verovatno se ne bi našao u situaciji u kojoj je danas.

Za razliku od Slobodana Miloševića, koji je okupio – ili, tačnije, oko koga su se okupile - advokatske "marke" sa naglašenim ličnim političkim agendama poput Amerikanca Remzija Klarka/Ramsey Clark, Kanađanina Kristofera Bleka/Christopher Black ili Francuza Žaka Veržesa/Jacques Verges, Karadžićev savetnički tim čine
profesori, docenti i postdiplomci pravnih fakulteta iz desetak zemalja (od Holandije, Italije, Grčke i Švajcarske, preko Sjedinjenih Država i Kanade, do Novog Zelanda i Australije), čija je uža specijalnost međunarodno krivično pravo.

Među njima su, da navedemo samo neke, profesori univerziteta u Amsterdamu Goran Slauter/Sluiter i Elis van Slidreht/Elies van Sliedregt, zatim bivši viši pravni savetnik u Tribunalu dr. Aleksander/Alexander Zahar sa Pravnog fakulteta Grifit/Griffith u Australiji, kao i profesor Spidi Rajs/Speedy Rice sa univerziteta Vašington i Li/Washington & Lee u Sjedinjenim Državama. U završnoj fusnoti svakog svog podneska Karadžić izražava zahvalnost profesorima koji su doprineli njegovom pisanju ili studentima koji su učestvovali u istraživanju pravne građe.

Karadžić trenutno ima četiri "zvanična" pravna savetnika i jednog istražitelja čije je imenovanje prihvatio Sekretarijat Tribunala. To su Piter/Peter Robinson, Goran Petronijević, Mladen Magdelinić, Marko Sladojević i Milivoje Ivanišević. Svi su "registrovani" od strane Sekretarijata Tribunala i na njegovom su "platnom spisku." Karadžić, istina, nije zadovoljan "platnim razredom" koji im je odredio Sekretarijat svrstavajući ih u "pomoćno osoblje", uz objašnjenje da je njihov posao ograničen na pomaganje glavnom braniocu, u ovom slučaju samom optuženom.

Ostalih tridesetak profesora, docenata i postdiplomaca su "nezvanični" savetnici koji Karadžiću, kako kaže Piter Robinson, pomažu pro bono, odnosno besplatno. Na pitanje da li su oni možda plaćeni iz sume od 36 miliona nemačkih maraka (oko 18 miliona eura) koju je Karadžić – prema izjavi premijera Republike Srpske Milorada Dodika za dokumentarni film "Begunci" – u proleće 1997. godine odneo iz trezora Narodne banke u Banja Luci, Robinson kaže da o tome "ništa ne zna". Po njemu, glavni ako ne i jedini motiv Karadžićevih "nezvaničnih" savetnika je da ono čime se teorijski bave na univerzitetima sada primene i u praksi, i tako doprinesu razvoju i unapređenju sudske prakse pred međunarodnim krivičnim sudovima.

Do sada, istina, nisu bili preterano uspešni u svojim naporima: većina Karadžićevih podnesaka je odbačena, neki su čak ocenjeni kao "besmisleni" i "iritantni", uz primedbu da se njima "uludo troši vreme" - ne samo onih koji su ih sastavljali, već i tužilaštva koje mora na njih da odgovara i Pretresnog veća koje o njima rešava.

No, ne može se reći da se ne trude. Naprotiv: Karadžić je apsolutni rekorder među optuženima po broju podnesaka, zahteva, pisama, odgovora i ostale korespondencije sa Pretresnim većem i Sekretarijatom suda. Za deset meseci koliko je u pritvoru, potpisao je i podneo sudu ukupno oko 360 dokumenata raznih vrsta – dakle više nego jedan dnevno. Veće sudije Bonomija/Bonomy se trudi da što je moguće brže rešava o Karadžićevim podnescima i zahtevima i tako raščisti teren za početak suđenja, ali teško uspeva da prati tempo koji nameću tri tuceta Karadžićevih što "zvaničnih" što "nezvaničnih" pravnih savetnika, koji ih svakodnevno zatrpavaju papirima.

U pozadini Karadžićevog "rata podnescima" je njegova nada da bi Tribunal, uz malu pomoć "ruskih prijatelja", mogao da zatvori vrata pre kraja, a možda i pre početka, njegovog suđenja. Kako trenutno stoje stvari moglo bi se ispostaviti da ta nada i nije "besmislena" i "iritirajuća" kao neki od Karadžićevih podnesaka. Naime, prema danas važećim odlukama Saveta bezbednosti UN, mandat stalnih i povremenih sudija Tribunala ističe 31. decembra ove, 2009. godine.