HAG/DEN HAAG | 11.03.2013.

OSUĐENI ŠAINOVIĆ TERETI OSLOBOĐENOG MILUTINOVIĆA

Na otvaranju žalbene rasprave u predmetu bivših srpskih zvaničnika osuđenih za kosovske zločine, branilac negirao bliskost Nikole Šainovića sa Slobodanom Miloševićem, sugerišući da je umesto njegovog klijenta trebalo da bude osuđen Milan Milutinović jer su on i Milošević sa svojim ženama svih 78 dana NATO kampanje proveli zajedno na "komandnom mestu"

Odbrana bivšeg potpredsednika vlade SR Jugoslavije Nikole Šainovića smatra da je prvostepena presuda kojom je sa još četvoricom bivših vojnih i policijskih zvaničnika Srbije osuđen za zločine nad kosovskim Albancima "činjenično neodrživa, nejasna i nelogična". Zato je njegov branilac – beogradski advokat Toma Fila – izlaganje počeo i zaključio zahtevom Žalbenom veću da Šainović bude oslobođen svih optužbi ili da mu makar kazna bude drastično smanjena. "Kaže se da ako neko ide kao patka, gače kao patka i izgleda kao patka, onda on jeste patka, ali to nije uvek tako", rekao je Fila ukazujući da zaključci o krivici optuženog moraju biti potkrepljeni činjenicama, a ne pretpostavkama.

Nikola Šainović je, podsetimo, zbog značajnog doprinosa ostvarenju cilja udruženog zločinačkog poduhvata da se albansko stanovništvo u proleće 1999. godine protera sa Kosova, osuđen na 22 godine zatvora. Ista kazna izrečena je i generalima Nebojši Pavkoviću i Sretenu Lukiću, dok su kao pomagači označeni Vladimir Lazarević i Dragoljub Ojdanić, koji se iz žalbenog postupka "ispisao" nakon što je priznao odgovornost za zločine, povukao žalbu na presudu, a isto je učinio i tužilac. Tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović oslobođen je svih optužbi.

Šainovićeva odbrana smatra da je njemu povređeno pravo na pravično suđenje jer ga je optužnica teretila kao komandanta Zajedničke komande vojske i policije na Kosovu a osuđen je navodno kao "politički koordinator" snaga u tadašnjoj srpskoj pokrajini. Odbrana smatra da nema dokaza o funkcionisanju Zajedničke komande u vreme kada su počinjeni zločini, već su na osnovu njenog rada iz 1998. godine po analogiji donošeni zaključci i o narednom periodu. Lanac komandovanja vojske i policije je, po braniocima, bio očuvan tokom NATO bombardovanja i nikakvih uticaja sa strane na njihov rad, pa tako ni Šainovićevog, nije bilo.

Dalje, odbrana negira postojanje udruženog zločinačkog poduhvata pa samim tim i učešće optuženog u njemu, navodeći da nema dokaza o postojanju plana za proterivanja Albanaca. Odbrana smatra da se Pretresno veće u tom pogledu oslonilo "samo" na zaključak o postojanju obrasca sistematske i široko rasprostranjene kampanje nasilja nad Albancima.

Fila je u izlaganju tvrdio da Šainović nije imao nadležnosti nad vojskom i policijom, da je bio marginalizovan u vladajućoj Socijalističkoj partiji Srbije, imao sporednu ulogu na sastancima o Kosovu i, posebno, da nije bio blizak sa Slobodanom Miloševićem, koji je prema presudi bio nosilac udruženog zločinačkog poduhvata. Sve to Filu, zapravo, podseća na deo presude kojom je Milan Milutinović oslobođen, pa se branilac glasno pita "nije li došlo do greške" kojom su zamenjeni Šainović i Milutinović.

Posebnu pažnju u svom izlaganju Fila je posvetio upravo odricanju veze Šainovića sa Miloševićem, navodeći da su njihovi kontakti 1999. godine bili ograničeni, ali da je zato Milutinovićeva bliskost sa njim bila nesporna. Kaže da su predsednici SR Jugoslavije i Srbije svih 78 dana NATO bombardovanja "dan i noć" proveli na "komandnom mestu" zajedno sa svojim ženama. Ali, zaključuje Fila, Šainović je osuđen kao bliski saradnik Miloševića, a Milutinović oslobođen, dodajući da ne zna "kako je i zašto" on tako "zaštićen".

Tužilac je u odgovoru uglavnom ukazivao na pogrešnu interpretaciju prvostepene presude od strane odbrane. Naveo je, recimo, da se zaključak o postojanju plana za proterivanje Albanaca u presudi ne temelji samo na obrascu zločina već i na gomilanju snaga vojske i policije na Kosovu uoči početka NATO kampanje, naoružavanju srpskih i razoružavanju albanskih civila, zatim oduzimanju dokumenata proteranim Albancima i, konačno, prikrivanju zločina premeštanjem leševa sa Kosova u Srbiju. Zatim, optužba ukazuje i da se u prvostepenoj presudi zaključak o postojanju Zajedničke komande 1999. godine ne donosi po analogiji sa prethodnim periodom, već na osnovu brojnih iskaza i dokumenata, uključujući i 16 naređenja tog tela. Optužba se slaže da lanci komandovanja vojske i policije nisu bili narušeni, ali ukazuje da ih je Zajednička komanda odnosno Šainović koristio za sprovođenje Miloševićevih naređenja.

Sutra se očekuje iznošenje argumenata odbrane generala VJ Nebojše Pavkovića.