HAG/DEN HAAG | 04.03.2005.

KOMANDANT BUJA DRUGI PUT U HAGU

Pošto je 2002. svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću, bivši komandant OVK Šukri Buja se vratio u Hag na osnovu poziva pod pretnjom kazne, kao nevoljni svedok optužbe na suđenju bivšim saborcima optuženim za zločine u logoru Lapušnik.

Nakon što je u junu 2002. svedočio na suđenju Slobodanu Miloševiću, jedan od osnivača i bivših komandanata OVK, Šukri/Shukri Buja, ponovo je došao u Hag, ali ovog puta po sudskom pozivu pod pretnjom kazne, kao nevoljni svedok optužbe na suđenju bivšim saborcima optuženim za zločine u logoru Lapušnik, na Kosovu.

Već na početku svedočenja, Buja se ogradio od izjave koju je aprila 2003. u Prištini dao haškim istražiteljima, tvdeći da tu izjavu tužilaštvo koristi kao “sredstvo ucene”, da bi ga primoralo da se pojavi pred Tribunalom. Tužilac je prešao preko ove tvrdnje nevoljnog svedoka, uporno ga pitajući da li je u prištinskom razgovoru sa istražiteljima “nastojao da govori istinu”, na šta je Buja podjednako uporno izbegavao direktan odgovor da bi, na kraju, ipak rekao kako je “pokušao da kaže istinu.”

Tužilac je, u uvodnom delu, detaljno ispitivao svedoka o njegovom boravku u Švajcarskoj nakon 1995. godine, tamošnjem poznanstvu sa Hašimom Tačijem/Hashim Thaci i Fatmirom Limajem, i njihovoj zajedničkoj odluci da se vrate na Kosovo i uključe u borbu. Sa grupom od 10-15 kosovskih Albanaca zajedno su u martu 1998. leteli do Tirane, odakle su krenuli na Kosovo. Limaj je, svedočio je Buja, ostao u Klečki sa zadatkom da radi “na organizaciji gerilske jedinice u tom području”, a on je od Tačija dobio isti zadatak sa opštine Lipljan i Štimlje. Jedno vreme su održavali vezu preko kurira a uloga Limaja je, prema Buji, bila da mu pomogne u kontaktima sa Tačijem.

Do sredine juna 1998. su, tvrdi Buja, postojale samo “gerilske jedinice po selima” koje “niko nije koordinirao” i iznad kojih je bio samo Glavni štab OVK. Sredinom juna su formirane prve operativne pod-zone i Šukri Buja je postavljen za komandanta takve zone u Nerodimlju. Buja, međutim, negira da je takva pod-zona formirana i za područje Lapušnika i tvrdi da ne zna kakve je dužnosti i odgovornosti optuženi Limaj imao u junu i julu 1998. godine.

Nakon ove svedokove tvrdnje, tužilac je zatražio da se Buja izvede i sudnice i da se sa rasprave isključi javnost. Imajući u vidu prethodna iskustva sa nevoljnim svedocima iz redova OVK, tužilac je najverovatnije ukazao na kontradikcije između onoga što Buja govori u sudnici i onoga što je rekao u razgovoru sa istražiteljima u aprilu 2003. godine. Da je Buja u tom razgovoru rekao neke stvari koje nisu po volji optuženima moglo se naslutiti tokom svedočenja Sulejmana Selimija, bivšeg člana Glavnog štaba OVK. Odbrana je, naime, pokušala unapred da diskredituje budućeg svedoka optužbe i njegovu izjavu – koja joj je, naravno, obelodanjena - pitajući Selimija da li je Buja, kao komandant pod-zone u Nerodimlju, mogao da zna šta se dešavalo u Lapušniku i kakve su bile čije odgovornosti. Selimi je spremno odgovorio da Buja to “verovatno nije znao, jer nije bio u Glavnom štabu.”

Nakon jednočasovne privatne rasprave Buja je vraćen u sudnicu, ali samo da bi ga sudija obavestio da je ustanovljeno kako su “optužba i odbrana radili na različitim verzijama prevoda izvesnog materijala”, te da se suđenje prekida do ponedeljka posle podne, dok se problem prevoda ne razreši.