HAG/DEN HAAG | 03.03.2009.

FATALNA BLISKOST SA SLOBODANOM MILOŠEVIĆEM

Osim što je uzelo u obzir formalne nadležnosti nad vojskom i policijom šestorice bivših srpskih zvaničnika optuženih za zločine nad kosovskim Albancima 1999. godine, Pretresno veće je pri donošenju presude i odmeravanju kazne uzelo u obzir i njihovu bliskost sa Slobodanom Miloševićem, tako da više nema nikakve sumnje kako bi izgledao kosovski deo presude bivšem predsedniku Srbije i SRJ, da je optuženi dočekao kraj suđenja

U presudi "Kosovskoj šestorki" srpskih zvaničnika optuženih za zločine nad kosovskim Albancima 1999. godine, Pretresno veće je zaključilo da ni tadašnji predsednik Srbije Milan Milutinović ni potpredsednik savezne vlade Nikola Šainović nisu imali de iure, odnosno zakonska ovlašćenja u komandovanju vojskom i policijom. Šainović je, međutim, osuđen na 22 godine zatvora, a Milutinović oslobođen svih optužbi i pušten na slobodu. Pretresno veće je, očito, u obzir uzelo i neformalnu, odnosno de facto moć koju su nad vojskom i policijom optuženi eventualno imali, a koja je proisticala pre svega iz njihovog odnosa sa vodećom figurom udruženog zločinačkog poduhvata – tadašnjim predsednikom SR Jugoslavije Slobodanom Miloševićem.

"Iz dokaza ponuđenih tokom suđenja, veće nije steklo jasan utisak da je Milutinović imao bliske lične i profesionalne veze sa Miloševićem", navodi se u prošlonedeljnoj presudi. Tužilac je navode o bliskim vezama Milutinovića sa Miloševićem bazirao pre svega na iskazu austrijskog ambasadora Volfganga Petriča/Wolfgang Petritsch o pregovorima u Rambujeu/Rambouillet i Parizu početkom 1999. godine. Sudije su to ocenile nedovoljnim i oslonile se na iskaze nekoliko svedoka odbrane, kao i na intervju koji je Milutinović dao istražiteljima tužilaštva. On je u tom razgovoru tvrdio da se tokom NATO intervencije sa Miloševićem sastajao "povremeno" ali da se na tim sastancima nikada nije razgovaralo o aktivnostima vojske na Kosovu. Tvrdio je takođe i da u je u to vreme sa Miloševićem imao "brojne nesuglasice", mada nije otkrio oko čega. Upitan da li je u to vreme nekome rekao za sporenja između njega i saveznog predsednika, Milutinović je odgovorio da jeste – svojoj ženi.

Osim što nije utvrđena Milutinovićeva bliskost sa Miloševićem, veće nije prihvatilo tužiočevu tvrdnju da je tadašnji predsednik Srbije opstruirao pregovore u Rambujeu. Mada nisu sasvim odbacile svedočenje ambasadora Petrića koji je rekao da je Milutinović za vreme pregovora bio "vrlo negativan i ciničan", sudije su zaključile da to ne mora neminovno da znači i da je želeo da pregovori propadnu. Sudbina pregovora, zaključuje se u presudi, bila je isključivo u Miloševićevim rukama.

Milošević je, pored toga, označen i osobom koja je 1998. i 1999. godine imala punu kontrolu nad vojskom i policijom. Sudije su prihvatile stav tužioca da je Milošević sa ključnih pozicija smenio sve one koji su razmišljali nezavisno i umesto njih postavio svoje poslušnike u cilju primene plana udruženog zločinačkog poduhvata na Kosovu.

Među njima je, po presudi, bio Nikola Šainović koji je opisan kao jedan od Miloševićevih "najbližih i najpoverljivijih ljudi". Veće je do takvog zaključka došlo na osnovu "brojnih dokaza o čestim sastancima Šainovića i Miloševića i iskaza mnogih svedoka optužbe i odbrane o njihovom odnosu, ali i na osnovu intervjua koji je sam Šainović dao istražiteljima tužilaštva. Sudije su zaključile da je iz bliskog odnosa koji je imao sa Miloševićem proistekla njegova "vodeća uloga" političkog koordinatora civilnih ali i vojnih aktivnosti u pokrajini.

Za razliku od Milutinovića i Šainovića, generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević su kao komandanti Treće armije i Prištinskog korpusa imali zakonska ovlašćenja u komandovanju vojskom na Kosovu. Iako su bili deo istog lanca komandovanja, Pavković je označen kao član udruženog zločinačkog poduhvata i osuđen na 22, a Lazareviće na 15 godina zatvora zbog doprinosa zločinačkom poduhvatu, ali ne i učešća u njemu. Slično Lazareviću, njima nadređeni načelnik Generalštaba VJ Dragoljub Ojdanić je zbog doprinosa tom poduhvatu dobio 15 godina zatvora.

Na osnovu dokaza predočenih tokom dvogodišnjeg procesa, sudije su zaključile da je od pomenute trojice generala tokom NATO intervencije najbliži Miloševiću bio Pavković. Njihova bliskost se, navodi se u presudi, ogleda u brojnim zajedničkim formalnim i neformalnim sastancima u proleće 1999. godine. Sudije su prihvatile svedočenje tadašnjeg zamenika načelnika vojne obaveštajne službe Aleksandra Vasiljevića koji je rekao da je Pavković često preskakao lanac komandovanja, odlazeći direktno kod Miloševića bez znanja i dozvole Ojdanića.

Obrazlažući odluku da Lazarevića ne proglase učesnikom nego samo "pomagačem" udruženog zločinačkog poduhvata, sudije su navele da on, za razliku od Pavkovića, nije učestvovao u odlučivanju o budućim akcijama na Kosovu na sastancima sa Miloševićem i drugim visokim zvaničnicima pre i za vreme NATO intervencije. Za razliku od njega, šesti optuženi, general Sreten Lukić, je, po sudijama, prisustvovao brojnim takvim sastancima, što ga je, pored de iure ovlasti koje je kao šef Štaba MUP imao nad policijom na Kosovu, kvalifikovalo za "punopravnog člana" udruženog zločinačkog poduhvata. Lukić je, kao i Šainović i Pavković, osuđen na 22 godine zatvora.

Nema više nikakve sumnje kako bi izgledao kosovski deo presude Slobodanu Miloševiću, da je bivši predsednik Srbije i SR Jugoslavije dočekao kraj suđenja.