HAG/DEN HAAG | 09.10.2014.

ZORAN ŽIGIĆ NEĆE KUĆI

Bivši rezervni policajac iz Prijedora Zoran Žigić traži od predsednika Mehanizma za međunarodne krivične sudove da ne izda saglasnost austrijskim vlastima da ga nakon odslužene tribunalove 25-godišnje kazne u toj zemlji isporuče u Bosnu i Hercegovinu gde treba da dosluži kaznu od 15 godina zatvora. Tužilaštvo odgovara da haški Mehanizam ne treba da se suprotstavlja odluci austrijskih vlasti

Nakon odslužene dve trećine Tribunalove 25-godišnje kazne, bivši rezervni policajac iz Prijedora Zoran Žigić je oslobođen iz austrijskog zatvora i trebalo bi da se vrati kući. On to, međutim, odbija jer ga u Bosni i Hercegovini čeka još jedna kazna zatvora – u trajanju od 15 godina – na koju je osuđen pred vojnim sudom u Banja Luci 1997. godine.

Zato traži da Teodor/Theodor Meron, predsednik Mehanizma za međunarodne sudove koji preuzima funkcije Haškog tribunala, otkaže saglasnost austrijskim vlastima da ga nakon puštanja iz zatvora izruče BiH. Drugim rečima, Žigić bi da izađe iz zatvora, ali uz mogućnost da se skloni u zemlju u kojoj neće biti dostupan bosansko-hercegovačkim vlastima.

Predratni taksista i ratni rezervista policije iz Prijedora pred Haškim tribunalom je osuđen na 25 godina zatvora zbog učešća u teškim premlaćivanjima i ubistvima nesrba zatočenih u logorima Omarska i Trnopolje. U presudi se navodi da je koristio specijalne instrumente i metode mučenja poput palice sa metalnom kuglom na vrhu i primoravanja žrtava da oponašaju pse. Zbog tih zločina protiv njega nikada nije podignuta optužnica u Banja Luci, ali se tamošnjem vojnom sudu zamerio jer je tokom rata ubio jednu Srpkinju, optužujući je da je "špijun i švercerka", a zatim tokom šenlučenja u kafani ranio još jednu ženu srpske nacionalnosti. Zbog toga je osuđen na 15 godina zatvora, a pre transfera u Hag 1998. godine već je odslužio nešto više od četiri godine.

On, međutim, smatra da kaznu u BiH ne treba da služi. U podnesku priznaje da se radi o zločinima različitim od onih iz haške optužnice protiv njega, što znači da je dozvoljeno da mu se sudi ne drugom mestu, ali smatra da "u širem smislu" oni predstavljaju deo iste priče, jer su počinjeni u isto vreme na istom području. Ako taj pokušaj ne prođe, Žigić nudi niz drugih argumenata protiv služenja kazne "kod kuće", pa tako uz zahtev prilaže pismo bivšeg pomoćnika ministra pravde Republike Srpske iz 2000. godine u kojem ga ovaj uverava da će mu se vreme provedeno u pritvoru Haškog tribunala "uračunati u već izrečenu kaznu u Banja Luci".

U odgovoru na Žigićev zahtev, tužilac podseća da je austrijskim vlastima, po sporazumu o služenju kazne haških osuđenika, potrebna saglasnost Tribunala, odnosno haškog Mehanizma za međunarodne sudove, za njihovo izručenje drugim državama. Stav optužbe je da Mehanizam i njegov predsednik ne treba da uskrate takvu saglasnost. Jer, navodi se u odgovoru, Žigić je u Banja Luci osuđen za posve druge zločine nego pred Tribunalom. Stvar je, smatra optužba, na domaćim pravosuđima da odluče o njegovom izručenju u eventualnom služenju ostatka kazne u BiH.