HAG/DEN HAAG | 16.12.2015.

STANIŠIĆ I ŽUPLJANIN ŽELE OBUSTAVU PROCESA, TUŽILAC OŠTRIJU KAZNU

Odbrane Miće Stanišića i Stojana Župljanina na današnjoj usmenoj raspravi obrazložili žalbeni zahtev za ukidanje prvostepene presude ili makar smanjenje 22-godišnje zatvorske kazne, oslanjajući se pre svega na mogućnost da proces bude obustavljen zbog "utiska pristrasnosti" Frederika Harhofa, jednog od sudija Pretresnog veća. Optužba takve zahteve odbacuje i traži da osuđujuće kazne budu pooštrene do raspona od 30 do 40 godina

Sudeći po vremenu utrošenom za obrazlaganju različitih segmenata žalbenih podnesaka, odbrane Miće Stanišića i Stojana Župljanina najveće nade polažu u argument navodne pristrasnosti Frederika Harhoffa, jednog od trojice sudija Pretresnog veća koje je donelo osuđujuću presudu. Stanišić i Župljanin su, podsetimo, u martu 2013. godine proglašeni krivim za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu sa ciljem proterivanja Muslimana i Hrvata sa zamišljenog srpskog dela BiH i osuđeni na po 22 godine zatvora. Na kaznu su se žalile odbrane i tužilaštvo, a danas su žalbe obrazložene.

U ime Miće Stanišića najduže je govorio branilac Stefan Burgon/Stephane Bourgon, koji je tražio da se postupak protiv bivšeg ministra policije bosanskih Srba obustavi, a on odmah pusti na slobodu. Razlog za to bi, smatra, morala biti "utisak pristrasnosti" sudije Harhofa izražen u privatnoj poruci poslatoj na adrese 56 prijatelja koja je, dva meseca nakon presude Stanišiću i Župljaninu, stigla do javnosti. U njoj, podsetimo, danski sudija izražava nezadovoljstvo zbog serije oslobađajućih presuda i nove sudske prakse kojom se otežava osuđivanje visoko pozicioniranih zvaničnika za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu. Odbrana smatra da je reč o očiglednoj pristrasnosti i poziva se na zaključak specijalnog veća koje je Harhofa diskvalifikovalo iz predmeta Vojislava Šešelja.

Ako taj argument ne prođe, branioci ukazuju da u prvostepenoj presudi nisu ispravno procenjene još dve bitne stavke – Stanišićeva namera da se počine zločini i konkretna dela kojima je doprineo ostvarenju udruženog zločinačkog poduhvata. Zaključci presude se, po njima, svode na činjenicu da je bio ministar policije, bez konkretnih dokaza da je ustanovio i sprovodio zločinački plan. U prvostepenoj presudi je, po odbrani, primenjen "standard Supermena" po kojem je Stanišić obavezan da uradi nemoguće, odnosno da spreči zločine pripadnika policije.

Optužba u odgovoru ukazuje na dokaze o nameri optuženog: činjenicu da je radio na sprovođenju politike Srpske demokratske stranke na stvaranju etnički čiste države u BiH, održavao bliske odnose sa drugim učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata poput Radovana Karadžića i Željka Ražnatovića Arkana, kao i da je znao za zločine a nije preduzeo ništa po tom pitanju. I Stanišićev doprinos ostvarenju zločinačkog poduhvata bio je, smatraju tužioci, vrlo konkretan– od definisanja politike rukovodstva SDS i upotrebe policijskih jedinica u sprovođenju kampanje nasilja, do stvaranja atmosfere nekažnjivosti, što je dovelo do raseljavanja nesrba.

Što se sudije Harhofa tiče, optužba smatra da je specijalno veće u predmetu Šešelja pogrešilo kada ga je diskvalifikovalo iz tog predmeta i naglašava da istu grešku ne bi trebalo ponoviti u drugim predmetima. Danski sudija je, po tužiocima, u spornoj poruci izneo lični stav po pitanju novog kursa Tribunala, na šta ima puno pravo, ali je u presudi Stanišiću i Župljaninu primenio važeće standarde sa kojima se možda i ne slaže. Na primer onaj o nužnosti postojanja direktne namere da se počine zločini da bi se neko proglasio učesnikom zločinačkog poduhvata.

Sa tim se, opet, nije složila odbrana Stojana Župljanina koja smatra da je nekadašnji načelnik banjalučkog Centra službi bezbednosti osuđen iako nema dokaza o njegovoj direktnoj nameri da se počine zločini. Što je u skladu sa Harhofovim navodno pristrasnim stavom da se bez previše dokaza proglase krivim svi članovi rukovodstva koje je planiralo i sprovodilo zločinački plan.

Branilac Dragan Krgović tvrdi da je čak 80 odsto policajaca tokom 1992. godine bilo pod vojnom komandom, pa ih optuženi nije mogao kažnjavati. "Župljanin je imao teškoće da kontroliše i one koji nisu bili pretpočinjeni vojsci, a kamoli one koji jesu", zaključio je on. Odbrana smatra da nema dokaza o krivici Župljanina, te ga stoga treba osloboditi ili mu bar drastično ublažiti kaznu, naročito ako se ima u vidu da je štitio civile i spasao sigurne smrtni "bar njih hiljadu".

Optužba u odgovoru navodi da je, naprotiv, Župljanin "štitio počinioce, a ne nesrpske civile", kao i da je aktivno doprineo kampanji nasilja nad nesrbima, tako što kriminalce uvodio u policiju i na teren širom Krajine slao jedinice koje su činile zločine o kojima je bio obavešten. Osim toga, zataškao je brojna krivična dela poput masovnih ubistava na Korićanskim stijenama i ispred logora Manjača. Sve to nije bio splet ratnih okolnosti, što tvrdi odbrana, već Župljaninov izbor da "delima i hotimičnim nečinjenjem" doprinese ubistvima, protivpravnim zatvaranjima, zlostavljanjima i drugim zločinima koji su rezultirali etničkim čišćenjem krajinskih opština.

Rasprava se nastavlja argumentacijom žalbe tužilaštva na visinu odmerenih kazni. Na kraju raspraveveću će se obratiti i optuženi.