HAG/DEN HAAG | 11.04.2002.

ŠTA JE PRETHODILO VAZDUŠNIM UDARIMA

Na suđenju Slobodanu Miloševiću, bivši zamenik šefa Kosovske verifikacione misije (KVM), britanski general Karol Drevienkijevič, svedoči o događajima između oktobra 1998. i marta 1999.

Kada je u drugoj polovini oktobra 1998. stigao u Prištinu u prethodnici Kosovske verifikacione misije (KVM), general Karol Drevienkijevič/Drewienkiewicz je imao utisak da je dobrodošao, odnosno da je i Srbima i Albancima laknulo što je, sporazumom koji su postigli Milošević i Holbruk/Holbrooke, izbegnut rizik vazdušnih udara NATO.

Britanski general poljskog porekla se, međutim, brzo uverio da ga utisak vara, barem što se tiče načina na koji su se, prema KVM, odnosili ne samo zvanični jugoslovenski predstavnici, već i OVK. Dok je jugoslovenska strana sporo ili nikako ispunjavala obaveze iz sporazuma kojim je definisan mandat KVM, sa albanskom stranom nije bilo nikakvog sporazuma, pošto je OVK javno zapretila da će ubiti svakog albanskog predstavnika koji pokuša da ga zaključi. Obe strane su pokušavale da KVM iskoriste za svoje ciljeve.

Prvog dana svedočenja na suđenju Slobodanu Miloševiću, koje će se po svemu preneti i na početak sledeće sedmice, zamenik šefa KVM je u opisu događaja koji su prethodili vazdušnim udarima NATO stigao do kraja januara 1999. Detaljno je opisao s kakvim se sve teškoćama misija suočavala u nastojanju da ostvari svoj mandat i kako je situacija počela nezadrživo da klizi od loše ka goroj. Taj proces je počeo sredinom decembra 1998. kada su u blizini albanske granice ubijena 34 pripadnika OVK koji su, kako je to kvalifikovao britanski general, upali u "legitimnu zasedu VJ." Usledio je napad na kafić u Peći u kojem su ubijena četiri srpska mladića, a onda su pred kraj decembra oklopna jedinica VJ i snage MUP počele "manevre" u području oko Podujeva naseljenom Albancima, što je svedok okarakterisao kao "provokaciju". Pošto je OVK nasela na tu provokaciju, VJ i MUP su odgovorili granatiranjem sela iz teškog naoružanja, što je KVM kvalifikovao kao "neproporcionalnu upotrebu sile."

Eskalacija nasilja prenela se i na januar 1999. Policija je pojačala delovanje u regionu Račka, zatim su srpske paravojne snage 8. januara postavile barikade na put Priština-Skopje, istog dana je OVK iz zasede ubila 3 policajca, što je KVM istog dana osudio u saopštenju za javnost.

Sredinom januara u štab KVM su počeli da stižu izveštaji o porastu napetosti u regionu Štimlja, kao i o pojačanim aktivnostima VJ i MUP u području sela Račak. General Drevienkijevič je poslao u Račak jednog od svojih pomoćnika, koji je stigao u selo kada se iz njega povlačila vojska. Meštani su mu rekli da je selo granatirano, da ima poginulih i ranjenih, i da je dvadesetak muškaraca uhapšeno i odvedeno.

Sutradan su, rekao je svedok, počele da iz raznih izvora stižu informacije je situaciju u Račku mnogo gora nego što je KVM prvog dana ocenio. Drevienkijević je sam tim informacijama otišao kod generala Dušana Lončara, ali ga je on optužio da je "tendenciozan i pristrasan." Britanski general je svog srpskog kolegu pozvao da zajedno pođu u Račak, ali je ovaj to odbio.

Svedok je, zatim, opisao šta su on i Vilijam Voker/William Walker, šef KVM, videli 16. januara 1999. u Račku, tačnije u jednoj jaruzi izvan sela. Tu su pronašli tela 25 ljudi, ustreljenih u glavu ili vrat. Svi su bili u civilu, nenaoružani, i nije bilo nikakvih tragova borbe. Kasnije je, u okolini, pronađeno još 20 tela.

Iste večeri, na konferenciji za novinare u Prištini, šef KVM je ono što je video u Račku opisao kao "masakr" i precizirao da su za njega odgovorne "jugoslovenske snage bezbednosti." Izjava je razbesnela jugoslovenske vlasti koje su Vokera proglasile "nepoželjnom osobom" zahtevajući da u roku od 48 sati napusti zemlju. Tako je otvoren proces koji će, dva meseca kasnije, dovesti do vazdušnih udara NATO.

Masakr u Račku je, inače, prvi incident iz dela "kosovske optužnice" posvećenog masovnim ubistvima, za koja se terete Milošević i četvorica njegovih saradnika, od kojih je današnji svedok u nekoliko navrata pomenuo Šainovića i Ojdanića.

Mirko Klarin