HAG/DEN HAAG | 23.03.2005.

SLUČAJ RAČAK U VERZIJI SUDIJE MARINKOVIĆ

Bivši istražni sudija Okružnog suda u Prištini svedoči o svojim uviđajima na mestu zločina u Račku. Kako je, po Miloševiću, “došlo do likvidacije terorističke grupe Adema Jašarija”

Svedočenjem Danice Marinković, bivšeg istražnog sudije Okružnog suda u Prištini, Slobodan Milošević nastoji da pobije dokaze koje je, tokom prezentacije svog slučaja, tužilaštvo izvelo o događaju u Račku, 15. januara 1999. godine.

Nakon što je iz dežurne službe prištinskog SUP-a obaveštena da je u Račku došlo do “sukoba policije i terorista” i da se “pretpostavlja da ima žrtava”, sudija Marinković je zajedno sa javnim tužiocem i kriminalističkim tehničarem i inspektorom, pošla da na licu mesta izvrši uviđaj. Kada su došli selo je bilo prazno, na kućama se nisu videli tragovi granatiranja, a u Račku i oko njega nije bilo vojske – svedočila je danas sudija Marinković, pobijajući tako tvrdnje tužilaštva da je VJ granatirala selo pre ulaska policije. Policajci u njenoj pratnji su, rekla je svedokinja, na okolnim brdima pronašli veće količine oružja, municije i vojne opreme. A onda je na njih otvorena vatra sa svih strana, pa su sudija Marinković i njena ekipa i pratnja napustili Račak.

Danica Marinković je i u naredna dva dana pokušala da dođe do Račka, ali je sprečena paljbom koja je na njih otvarana na prilazima selu. Po povratku iz neuspelog pokušaja od 16. januara bila je, tvrdi, iznenađena kada je na televiziji videla da je – upravo u vreme kada se na nju pucalo – šef Kosovske verifikacione misije (KVM) Vilijam Voker/William Walker bio u Račku. I pre nego što je čula za njegovu izjavu da se u Račku dogodio masakr, sudija Marinković je, kako je rekla, “posumnjala da nešto nije u redu.”

Sledećeg dana Danica Marinković je imala “verbalni okršaj” sa Karolom Drevienkijevičem/Drewienkiewicz, tadašnjim zamenikom šefa KVM, koji joj je sugerisao da u Račak ide bez uniformisanih i naoružanih policajaca, jer bi njihovo prisustvo nakon pogibije tolikog broja ljudi predstavljalo provokaciju za meštane i izazvalo bi ih da na njih pucaju. Sudija Marinković je to odbila, ali uprkos policijskoj pratnji nije ni 17. januara uspela da uđe u Račak, pošto se dogodilo upravo ono na šta ih je upozoravao Drevijenkijevič.

Konačno, Danica Marinković je sa ekipom i policijskom pratnjom ušla u Račak 18. januara. U seoskoj džamiji je videla tela 40 žrtava – 39 muškaraca i jedne žene – i naredila je da se prebace u Prištinu radi obdukcije. Pored prištinskih, u obdukciji su učestvovali i beloruski i finski patolozi koji su, tvrdi sudija Marinković, došli do zajedničkog zaključka da su povrede na žrtvama iz Račka nanete “vatrenim oružjem i iz daljine.”

Događaju u Račku je danas bila posvećena samo poslednja trećina svedočenja sudije Marinković, pošto je Milošević prethodno insistirao na pitanjima kojima je pobijao tvrdnje iz optužnice da je OVK osnovana “sredinom devedesetih” i da je srpska policija 1996. i 1997. “silovitim akcijama” odgovarala na njihove napade. Istrage koje je vodila sudija Marinković, po Miloševiću, pokazuju da su pripreme za osnivanje OVK počele još 1992. a prva “silovita akcija” srpske policije je, tvrdi on, izvršena tek u martu 1998. u Drenici. Tu akciju Milošević je opisao kao “likvidaciju ljudi osumnjičenih da su teroristi”, ali se zatim korigovao. Naime, nakon što je sudija Bonomi/Bonomy pitao svedokinju da li se “slaže sa karakterizacijom koju je upravo dao optuženi”, Milošević se ispravio i rekao kako to “nije bila akcija da se likvidira već da se uhapsi teroristička grupa Adema Jašarija, ali su oni pucali na policiju pa je došlo do likvidacije te grupe.”