HAG/DEN HAAG | 09.07.2012.

ODISEJA I STRADANJA MUSLIMANA IZ SELA HRVAĆANI

Iskazom Elvedina Pašića o stradanjima meštana Hrvaćana i drugih muslimanskih sela u opštini Kotor Varoš 1992. godine, otvoren je dokazni postupak optužbe na suđenju Ratku Mladiću, bivšem komandantu Glavnog štaba Vojske Republike Srpske. Pašićev iskaz se odnosi na deo optužnice o zločinima u dvadesetak opština BiH koji je u Kotor Varoši, prema tužiocu, dosegao razmere genocida

Elvedin Pašić, prvi svedok optužbe na suđenju Ratku Mladiću je u emotivnom svedočenju, isprekidanom jecajima i suzama, opisao kako je kao četrnaestogodišnji dečak prošao i preživeo petomesečnu odiseju i stradanja meštana muslimanskog sela Hrvaćani u opštini Kotor Varoš. Njegovim iskazom tužilac dokazuje obrazac etničkog čišćenja koje su snage pod komandom optuženog Mladića sprovele u dvadesetak bosansko-hercegovačkih opština, a koje je u Kotor Varoši, prema optužnici, doseglo razmere genocida.

Stradanja meštana sela Hrvaćani počela su drugog dana Bajrama u junu 1992. godine. Mada su prethodnih meseci zapazili izvesne vojne aktivnosti u okolnim srpskim selima - kopanje rovova i pokrete trupa i vojne mehanizacije - meštani nisu očekivali da će ih njihovi susedi napasti i granatirati. Nakon noći provedene u podrumu, Elvedin se sa majkom i drugim meštanima sklonio najpre obližnje hrvatsko selo Plitska, a u Hrvaćanima je ostalo samo pet staraca. Naredne mesece proveli su lutajući od sela do sela – Garići, Čirkino Brdo, Bilica... - da bi posle izvesnog vremena pokušali da se vrate u Hrvaćane. Tamo su, međutim, zatekli potpuno opljačkane, porušene i spaljene domove, ugljenisane leševe petoro staraca koji nisu hteli da napuste svoje kuće i pobijene krave i pse. Videvši da nemaju gde da ostanu i od čega da žive nastavili su odiseju po kotor-varoškim selima i konačno stigli do Večića, gde su se Elvedin i njegova majka ponovo sastali sa ocem.

Početkom novembra odlučili su da iz Večića,u kojima se okupilo nekoliko stotina ljudi iz kotor-varoških muslimanskih sela,pođu prema Travniku, na teritoriju pod kontrolom Armije BiH. Žene i deca su krenuli u konvoju autobusa, a Elvedinov otac je insistirao da dečak krene s njim u većoj grupi muškaraca, pošto su čuli da su srpske snage na kontrolnim punktovima dečake njegovog uzrasta uzimali od majki iz konvoja izbeglica. Opisujući rastanak oca i majke, svedok je zaplakao pa je ispitivanje prekinuto desetak minuta, kako bi se smirio.

U nastavku, Elvedin Pašić je opisao kako se kolona u kojoj je bilo više od 200 muškaraca, desetak žena i isto toliko dece, dva dana po kiši probijala preko brda i kroz šume. Dva puta su upali u zasede i jednom naišli na minsko polje, i u tim prilikama je poginuo deo ljudi iz kolone. Konačno su se našli u okruženju srpskih snaga i odlučili su da se predaju.

Nakon predaje prisiljeni su da prođu kroz tunel dug oko 50 metara, a po izlasku iz njega vojnici su naredili onima koji su nosili oružje da ga bace na levu stranu, a svi koji imaju dragocenosti i novac da bace na desno, preteći da će ubiti svakog kod koga pronađu iglu.Zarobljeni Muslimani su, rekao je Pašić, imali kod sebe puno novca i dragocenosti, pošto žene koje su krenule autobusima u Travnik nisu htele da ništa od toga nose sa sobom u strahu da će ih srpske snage pretresati. Zatim je zarobljenicima naređeno da potrbuške u tri reda legnu u blato i jedan po jedan su prozivani, ispitivani i premlaćivani. Elvedin je čuo kada su njegovog oca tokom ispitivanja i premlaćivanja pitali ima li nekog od rodbine u toj grupi, a otac je – da bi ga zaštitio – rekao da nema nikog.

Vojnici su, zatim, naložili ženama i deci koji su se zatekli u grupi da se izdvoje od zarobljenih muškaraca. Elvedin nije hteo da im se pridruži, ali je na insistiranje oca i strica ipak pošao sa ostalom decom i ženama, koji su sprovedeni do škole u Grabovici. Jedan od srpskih vojnika im je tu rekao da će "preživeti, ali će njihovi muškarci platiti".

Iste noći u školu su dopremljeni i zarobljeni muškarci iz grupe, među kojima je bio i njegov otac. Sledećeg jutra ženama i deci je naređeno da idu do autobusa parkiranih oko 200 metara ispred škole, i da će ih odvesti u Travnik. Prilazeći autobusima morali su polako da prođu kroz špalir ljudi koji su ih pljuvali, udarali motkama, vilama, i drugim stvarima, a vojnici su zapretili da će svako ko bude pokušao da protrči biti ubijen. Neposredno pred ulazak u autobus, svedoku je jedna žena stavila nož pod grlo, preteći da će "ubiti malog baliju", pošto su joj sinovi poginuli u Večićima. Ipak, stražar ga je otrgao od nje i ubacio u autobus.

Iz autobusa, Elvedin je na prozoru učionice u kojoj su bili zatočeni muškarci video ruku kako im maše. "Nisam video telo, već samo ruku i tu ruku stalno viđam u svojim snovima.", rekao je na kraju glavnog ispitivanja.

Prema presuđenim činjenicama u prethodnim haškim predmetima svih 150 zatočenika iz škole u Grabovici su streljani.

Branilac Ratka Mladića započeo je unakrsno ispitivanje utvrđujući detalje boravka svedoka u svakom od mesta u kojima se sklanjao sa porodicom. On će ispitivanje nastaviti sutra.