HAG/DEN HAAG | 05.02.2014.

OBRAČUN POLICIJE SA KRIMINALCIMA KOJE JE SAMA NAORUŽALA

Osporavajući tezu bivšeg ministra policije bosanskih Srba Miće Stanišića o obračunu njegovog ministarstva sa paravojnim grupama, tužilac predočio dokumente iz kojih se vidi da je policija zapravo naoružavala kriminalce i koristila ih u borbama. Antikomunista Karadžić se brani citatima Josipa Broza

Tvrdnju bivšeg ministra policije bosanskih Srba Miće Stanišića da se njegov MUP 1992. godine odlučno suprotstavljao paravojnim jedinicama koje su ugrožavale nesrpsko stanovništvo tužilac je u unakrsnom ispitivanju osporavao policijskim dokumentima. Svedok je prethodno, odgovarajući na Karadžićeva pitanja, pravio oštru distinkciju između srpskih policijskih i paravojnih snaga, predstavljajući ih ljutim neprijateljima.

U izveštaju jedne od uprava MUP od 3. avgusta 1992. se navodi da paravojne jedinice prave probleme ali i da "pružaju pomoć vojsci i policiji u borbama". Svedok je iskoristio činjenicu da nedostaje poslednja strana na kojoj su inače pečat i potpis, pa je osporio autentičnost dokumenta. Kaže da je tako nešto mogao napisati "bilo ko sa ulice" samo da bi "napravio provokaciju".

Optužba poseduje i dokumente u kojima se navodi da policija naoružava paravojne grupe. Iz potvrde stanice sa Pala se vidi da je oružje u leto 1992. godine izdato Vojinu Vučkoviću zvanom Žuća, vođi zloglasnih "Žutih osa" koje su počinile brojne zločine na području Zvornika. Svedok je odgovornost za to prebacio na smenjenog šefa paljanske policije Malka Koromana, a tužilac je predočio dokument iz kojeg se vidi da je upravo Stanišić istog tog Koromana kasnije unapredio na dužnost u ministarstvo. Potom je predočeno i odobrenje samog Stanišića da se vođi paravojne grupe iz okoline Sarajeva, Branislavu Gavriloviću Brnetu, izda pištolj "hekler", a svedok kaže da je taj četnički vojvoda verovatno bio angažovan na nekom policijskom zadatku.

Tužilaštvo ne spori da se u leto 1992. policija obračunala sa nekim paravojnim jedinicama, ali ne zbog toga što su vršile zločine nad nesrbima već zato što su počele da predstavljaju opasnost po vlast bosanskih Srba. Tako su pripadnici "Žutih osa" u julu 1992. zaustavili ministra informisanja Velibora Ostojića, tukli ga i terali da pase travu, a u drugoj prilici su zaustavili vozilo samog ministra Stanišića. Suočen sa tvrdnjom da je za zločine paravojske u Zvorniku znao najkasnije u junu, a da se hapšenju pristupilo tek nakon pomenutih incidenata u julu 1992. godine, svedok je odgovorio da je već u junu tražio da se istraže zločini i "pripremi teren za hapšenje".

Stanišić je odbacio sugestiju da je u naređenjima zahtevao da se dokumentuju zločini nad Srbima, a da nije činio ništa da se istraže masovni zločini protiv Muslimana i Hrvata. Suočen sa tvrdnjom da za vreme njegova dva ministarska mandata 1992. i 1994. godine nije preduzeto ništa da se istraži ubistvo oko 200 ljudi na Korićanskim stijenama, odgovornost je prebacivao na pravosuđe i vojsku, navodeći da su počinioci bili vojni policajci iako se u svim optužnicama, uključujući i tribunalove, navodi da se radilo o pripadnicima "interventnog voda" specijalne policije.

Mada sebe od početka suđenja predstavlja kao velikog antikomunistu, Radovan Karadžić se u dodatnom ispitivanju "zaklanjao" iza marksističkih floskula navedenih u zakonima bivše Jugoslavije. Sugerisao je svedoku, a ovaj spremno prihvatao, da se "odbrana" srpskog naroda u BiH odvijala po principima "opštenarodne odbrane i društvene samozaštite". Za tu potrebu, čak je citirao jedan govor Josipa Broza Tita.

Pred kraj današnjeg zanimanja na klupu za svedoke odbrana je izvela Mihajla Orlovića, novinara iz Sanskog Mosta.