HAG/DEN HAAG | 23.05.2006.
Geoffrey Nice – "završni intervju" (3)

MILOŠEVIĆEV "ČUDAN PRISTUP IZVOĐENJU DOKAZA"

Opisujući Miloševićev "pomalo čudan pristup izvođenju dokaza", Najs u završnom intervjuu agenciji SENSE kaže kako se optuženi često "koncentrisao na stvari za koje je znao da su loše po njega, čak mnogo lošije nego što su to procenjivali u tužilaštvu." Tako je otkrio u čemu on vidi snagu tužiočevog slučaja i dokaza, bolje nego što su je videli sami tužioci

U nekoliko navrata tokom suđenja, Džefri Najs/Geoffrey Nice je manje ili više otvoreno sugerisao da optuženi Slobodan Milošević "manipuliše svojim zdravljem", ne pridržava se terapije koja mu je određena ili uzima lekove koji mu nisu prepisani.

"Sugerisao sam to na osnovu materijala s kojim smo u to vreme raspolagali i koji, istina, nije bio kompletan, pošto nam nije dostavljana sva medicinska dokumentacija." – kaže Najs. Drugi osnov za njegove sumnje da optuženi manipuliše zdravljem bila je "koincidencija da se loše zdravlje ili navodno loše zdravlje pojavljuje redovno nakon loših dokaza, odnosno svedoka." Kao primer, navodi duga Miloševićeva bolovanja nakon svedočenja Pedija Ešdauna/Paddy Ashdown, Klausa Naumana/Naumann ili Slobodana Lazarevića. Smatra da je imao pravo da iz toga izvlači zaključke o manipulaciji i u tom pogledu mu je, kaže, "čista savest." Ako je Milošević imao ozbiljnije zdravstvene probleme i ako je znao za njih, on je to morao da kaže i da se ponaša razumnije, tako što će koristiti advokate i smanjiti pritisak koji je preuzeo na sebe. A on je sebi otežao život da bi, pretpostavlja Najs, "u svakom trenutku izgledao kao usamljeni mučenik suočen sa daleko nadmoćnijom optužbom." Najs ne misli da Milošević "zaslužuje simpatije zbog toga što je nastojao da što je moguće više sebi oteža život."

Nije koincidencija, po Najsu, ni to što su se Miloševićeve pritužbe na zdravstvene probleme – kojih gotovo i nije bilo u prvoj godini dokaznog postupka odbrane - naglo povećale i učestale u novembru prošle godine, nakon što su sudije odbile njegov zahtev za dodatnih 380 sati za izvođenje dokaza i kada je postalo izgledno da bi se suđenje u dogledno vreme moglo završiti.

Najs misli da je "jasno i očigledno da optuženi nije želeo brzo okončanje suđenja." Po njemu je "logično za osobu koja veruje da će biti osuđena da ne vidi nikakve prednosti od završetka suđenja, sem ukoliko ne računa da će mu život u zatvoru biti zabavniji nego u sudnici, gde se pojavljuje tri dana sedmično i koristi publicitet koji su donosi postupak." Zbog toga mu je, tvrdi Najs, bilo "logično i očigledno da će učiniti sve što je u njegovoj moći da bi sprečio da se suđenje zaključi."

Najs ne želi da spekuliše da li je Milošević to postigao "nekom svojom intervencijom u propisani medicinski režim" ili "teškim radom, znajući da će se taj rad odraziti na njegovo zdravstveno stanje." Najs se, takođe, uzdržava od spekulacija o tome da li je – osim puta u Moskvu – Milošević u "svom rukavu imao druge planove za odlaganje kraja suđenja." Zdrav razum mu, međutim, ukazuje da je "u rukavu imao još neke trikove."

Miloševićevo ponašanje na suđenju Najs je često opisivao kao "iracionalno i nerazumno", zbog nastojanja da sve uradi sam, odbijanja da koristi dodeljene branioce, insistiranja da se svi dokazi izvode usmeno, umesto da prilaže pisane izjave i tako smanji sebi stres i uvede više dokaza. "Iracionalno i nerazumno" je, po Najsu, bilo njegovo korišćenje ili rasipanje vremena na "periferna ili totalno irelevantna pitanja", što je sudijama bilo mnogo teže da kontrolišu nego što se misli. Jer, kaže Najs, "ne možete stalno prekidati nekoga ko se na to ne obzire i samo nastavlja i nastavlja..."

"Zašto je to radio?" pita se Najs i odgovara: "Zato što je hteo da uzme što je moguće više vremena." Ukazuje na "jasan obrazac njegovog ponašanja: ako mu veće, na primer, odobri tri sednice za ispitivanje nekog svedoka, on prve dve i po sednice koristi za stvari koje su ili potpuno irelevantne ili jedva relevantne. A onda, na pola treće sednice, pokazuje da vrlo dobro zna šta bi trebalo da radi, prelazi na relevantna pitanja i traži od sudija više vremena jer, jadan on, ne može da ispita svedoka."

To bi, po Najsu, bilo iracionalno ponašanje da su mu sudije, svaki put kad je tako postupio, odbile zahtev za dodatnim vremenom i isključile mikrofon. Ali, kako su sudije najčešće bile velikodušne i odobravale mu dodatno vreme, Najs smatra da se radilo o njegovom "lukavstvu."

To, međutim, ne menja Najsovu ocenu da se Milošević pred sudom često ponašao "iracionalno i nerazumno" i da su sudije možda pogrešile što su ga "tretirale kao racionalnu osobu." Sudije su, smatra on, morale sve vreme da imaju na umu njegovu čvrstu rešenost da izvuče pogodnosti iz svoje nepopustljivosti.

Najs pretpostavlja da se u svom dokaznom postupku Milošević koncentrisao na Kosovo zato što je njegova komandna uloga u tom sukobu bila jasna i nesumnjiva, i zato što je uvideo da je od tri optužnice – najjača upravo ona za Kosovo. Mada je optužnica za BiH najteža, jer uključuje Srebrenicu i optužbu za genocid, Milošević je, smatra Najs, "shvatio da je za njega najrizičnije ono što je učinio na Kosovu."

Opisujući Miloševićev "pomalo čudan pristup izvođenju dokaza", Najs kaže kako se on često "koncentrisao na stvari za koje je znao da su loše po njega", čak i gore nego što su to procenjivali u tužilaštvu. Pošto bi istražili dokaze koje je optuženi izveo i ponovo prošli kroz svoj dokazni materijal, u tužilaštvu bi, kaže Najs, shvatili da je Milošević u pravu i da su dokazi protiv njega jači nego što su mislili. Optuženi se zato na njih i koncentrisao, ali je time otkrio u čemu on vidi snagu tužiočevog slučaja i dokaza, bolje nego što je vide sami tužioci.

Ne retko se, tokom dokaznog postupka odbrane, sticao utisak da je optužba uspešnija u dokazivanju svog slučaja sa Miloševićevim, nego što je to bila sa svojim svedocima. Najs kaže da u tome nema ničeg neobičnog i da se to često događa na ovakvim suđenjima.

"Ne uvek, ali često, dokazni postupak odbrane čini poziciju optuženog gorom, ponekad mnogo gorom" – kaže Najs i dodaje da je veća verovatnoća da se to dogodi upravo na suđenjima pred Tribunalom. Jer, objašnjava, " nemoguće je u potpunosti pripremiti suđenje pre njegovog početka, jer je to isuviše teško i mora se uneti jako mnogo materijala." Ta suđenja su, po njemu, na izvestan način "organska." Kako svedoci optužbe broj 1, 2 i 3 daju iskaze, oni u tom procesu identifikuju nove linije istrage i postaju dostupni novi svedoci koji nisu hteli da govore pre nego što su se stvari pokrenule i razvile.

Isti proces se, objašnjava Najs, događaja i u dokaznom postupku odbrane, ponekad u veoma značajnoj meri. Svedok odbrane dolazi sa namerom da ospori neki konkretan delić dokaza optužbe, donosi dokumente koje odbrana nije pažljivo proučila a koji otkrivaju više o toj priči, ponekad mnogo više, i ukazuju na više ljudi s kojima se o tome može razgovarati. I tako optužba saznaje više o svom slučaju, ili o nekim do tada nepoznatim aspektima svog slučaja. Najs smatra da je na taj način, tokom dokaznog postupka odbrane, optužba postigla nekoliko značajnih poena, posebno u rasvetljavanju slučaja Račak i zatvora u Dubravi. Zbog toga je, zaključuje Najs, "dokazni postupak odbrane za tužioca uvek najinteresantniji deo postupka."