HAG/DEN HAAG | 05.11.2008.

KARADŽIĆ "OTVORIO KARTE"

U unakrsnom ispitivanju Karadžić se nije dao zbuniti ili pokolebati dokazima koje mu je prezentirao tužilac i ostao je pri tvrdnjama navedenim u pisanoj izjavi, prihvaćenoj u spise žalbenog postupka Momčila Krajišnika. Tužilac nastojao da ospori verodostojnost Karadžića kao svedoka i navede ga da "otvori karte" i pokaže kako će se braniti na predstojećem procesu

Prihvatajući poziv Momčila Krajišnika da pred Žalbenim većem svedoči u njegovu odbranu, Radovan Karadžić se izložio riziku da pred sudom, a posebno u unakrsnom ispitivanju od strane tužioca, kaže nešto što mu ne bi išlo u prilog u njegovom sopstvenom sudskom predmetu.

Taj rizik je značajno ograničen sa dva poteza, povučena takoreći u poslednjem trenutku. Sekretarijat suda je, prvo, američkom advokatu Piteru/Peter Robinsonu poverio zadatak da tokom svedočenja zaštiti Karadžića od pitanja, odnosno odgovora, koji bi ga mogli inkriminisati. A onda je, u ponedeljak, Žalbeno veće prihvatilo Krajišnikov zahtev da umesto uživo u sudnici, Karadžić svedoči putem unapred sročene pisane izjave, čime su ograničeni i vreme i opseg tužiočevog unakrsnog ispitivanja.

Piter Robinson je danas imao pune ruke posla i bezbroj puta je intervenisao tražeći od sudija da Karadžiću odobre da ne odgovara na određena tužiočeva pitanja. Počeo je već od prvog pitanja koje se odnosilo na Karadžićevu tvrdnju da rukovodstvo bosanskih Srba "nije vodilo politiku etničkog razdvajanja" i zaključio sa poslednjim koje se ticalo izveštaja o etničkom čišćenju jednog bosanskog sela i pogubljenju muškaraca. Sudije su, uglavnom, udovoljavale Robinsonovim zahtevima i odobravale Karadžiću da ne odgovara na takva pitanja.

Tužilac Alen Tiger/Alan Tieger je tvrdnjama iz Karadžićeve pisane izjave suprotstavljao dokaze izvedene na suđenju Momčilu Krajišniku, koji je prvostepenom presudom osuđen na 27 godina zatvora. Karadžić se, međutim, nije dao zbuniti ili pokolebati dokazima: dokumentima Srpske demokratske stranke (SDS), zapisnicima sa sednica Predsedništva i Skupštine bosanskih Srba, ili Direktivama i drugim dokumentima Glavnog štaba VRS. Ostao je pri svim tvrdnjama iz pisane izjave.

Karadžić je, tako, negirao je da je postojalo "ratno" ili "prošireno" Predsedništvo u kojem je bio i Krajišnik, već samo "obično", tročlano Predsedništvo u kojem su pored njega bili još i Biljana Plavšić i Nikola Koljević. Tvrdio je, dalje, da dokument poznat kao "Varijanta A i B" sa uputstvima za preuzimanje vlasti u opštinama u kojima Srbi čine manjinu predstavlja "ekspertsko mišljenje uplašenih penzionisanih oficira", a da ga je Glavni odbor SDS samo "cirkulisao", prihvatajući mogućnost da su neki opštinski odbori SDS "našli za shodno da ga razmotre i primene". Za šest strateških ciljeva srpskog naroda u BiH je tvrdio da su izvedeni iz onoga što je Srbima obećano mirovnim planovima – od Lisabonskog do Dejtonskog – kao i da je reč o "političkim ciljevima" koji su, istina, dostavljeni vojsci, ali zato da bi vojnici "znali šta nam je ponuđeno i šta ne treba da rade". Na primer, ne treba da prelaze na levu obalu Une, pošto je Srbima obećana samo desna. Posebno pogrešno se, po Karadžiću, tumači treći strateški cilj, koji govori o uklanjanju granice na Drini. Ne radi se, objasnio je, o Drini kao "granici između srpskih zemalja", već "granici između svetova: pravoslavnog, katoličkog i islamskog" koju, smatra on, treba ukloniti.

Tužilac verovatno nije ni očekivao da će Karadžić, suočen sa dokazima koje mu je predočio, promeniti stavove iznete u pisanoj izjavi. Namera mu je, očito, bila da dovede u pitanje verodostojnost Karadžića kao svedoka, kako u usmenom iskazu tako i u pisanoj izjavi. Kao i da ga, u predraspravnoj fazi u njegovom predmetu, navede da "otvori karte" i pokaže kako planira da se brani na predstojećem suđenju.