HAG/DEN HAAG | 30.08.2013.

KAKO JE OJDANIĆ NADMUDRIO (NAIVNI) TRIBUNAL

Bivši načelnik Generalštaba VJ prvo je osuđen na 15 godina zatvora, potom je prihvatio navode presude i isposlovao tužiočevo odustajanje od žalbe, a zatim je odlukom predsednika Merona pušten na prevremenu slobodu, da bi prvog dana po dolasku u Beograd rekao sve suprotno ranijem prihvatanju krivice

General Dragoljub Ojdanić jedan je od bivših poslušnika Slobodana Miloševića koji tokom karijere nije pokazivao preteranu inicijativu i i nije se "preterano mešao u svoj posao", mada je, po presudi Tribunala, zahvaljujući poziciji načelnika Generalštaba VJ, bio deo ubilačke mašinerije na Kosovu 1999. godine. Slično se ponašao i po dolasku u Hag, a jedino po čemu je ostao upamćen bio je zahtev sa jedne od statusnih konferencija da se obroci u Pritvorskoj jedinici UN prilagode "kulturi ishrane u našoj zemlji".

Taj i takav Dragoljub Ojdanić uspeo je da nadmudri Tribunal na čelu sa njegovim predsednikom Teodorom/Theodor Meronom i da se, iako je proglašen krivim za saučesništvo o ubistvima hiljada i proterivanju stotina hiljada albanskih civila sa Kosova, "provuče" sa odsluženih nešto više od 11 godina zatvora.

Ojdanićje 2009. godine osuđen na 15 godina zatvora zbog pomaganja udruženog zločinačkog poduhvata sa ciljem proterivanja albanskog stanovništva sa Kosova. Na kaznu su se žalili i on i tužilac, ali je Ojdanić u januaru ove godine u kratkom pismu obavestio Tribunal da "u potpunosti prihvata nalaze presude" i "žali zbog svih koji su propatili usled postupanja zbog kojeg je osuđen", te da stoga odustaje od žalbe.

Poverovao mu je prvo tužilac i odlučio da takođe povuče žalbu kojom je tražio pooštravanje kazne. Potom i predsednik Meron koji je doneo odluku da se osuđeni pusti na slobodu nakon dve trećine odslužene kazne. U obrazloženju odluke se navodi da je puštanje nakon tog vremenskog perioda uobičajeno za haške osuđenike, ali se u posebnom odeljku kao okolnost u prilog prevremenom oslobađanju, navode pozitivni "pokazatelji rehabilitacije" iskazani pre svega u pomenutom pismu kojim je navodno prihvatio krivicu i izrazio žaljenje zbog patnji žrtava.

Koliko je kajanje bilo iskreno pokazalo se juče, odmah po sletanju Ojdanića na beogradski aerodrom gde je uz pesmu i veselje rekao da se kući vraća "čiste i mirne savesti" jer nije počinio ništa "što bi moglo predstavljati krivično delo a kamoli ratni zločin". Dakle, upravo suprotno od onoga što je naveo u pisanom prihvatanju krivice, a što mu je predsednik suda poverovao.

U predsednikovoj odluci su, istina, navedeni i razlozi protiv prevremenog oslobađanja – odsustvo saradnje sa tužilaštvom, kao i velika težina zločina za koje je osuđen. No za predsednika to, očito, nije bilo dovoljno, pa su prevagnuli "pokazatelji rehabilitacije", kojih se Ojdanić odrekao ekspresno po puštanju na slobodu.

Dragoljub Ojdanić nije prvi osuđeni ratni zločinac koji se - nakon profitiranja od prihvatanja krivice - narugao Tribunalu. Najupečatljiviji primer bila je Biljana Plavšić, koja je prihvatila krivicu za zločine nad nesrbima u BiH, ali je već po upućivanju na odsluženje kazne "okrenula ploču", navodeći da nije kriva, da priznanje nije bilo iskreno već samo prečica do što manje kazne. Nije to bilo tako davna da bi se zaboravilo, ali pouka očito nije izvučena. Ili se to prosto nije želelo.