HAG/DEN HAAG | 16.02.2003.

KAD "VERBALNI DELIKT" POSTANE RATNI ZLOČIN

Najznačajniji doprinos Vojislava Šešelja zajedničkom zločinačkom poduhvatu je, prema optužnici, njegova "zapaljiva" i "ekstremno nacionalistička retorika" i "ratna propaganda", kojom je svoje sledbenike direktno podsticao na zločine

Nakon što je Ričard Goldston/Richard Goldstone u julu 1995. optužio Radovana Karadžića i Ratka Mladića, pitanje na koje su u naredne četiri godine najčešće morali da odgovaraju on i njegova naslednica na položaju glavnog tužioca Haškog tribunala, Luiz Arbur/Louise Arbour je glasilo:

"Zašto još niste podigli optužnice protiv Željka Ražjatovića 'Arkana' i Vojislava Šešelja? Svi znaju kakva je bila njihova uloga u ratovima u Hrvatskoj i Bosni."

Na jedno takvo pitanje Luiz Arbur je, početkom 1997., ovako odgovorila autoru ovih redova:

"Naš najveći neprijatelj je navodno 'opšte znanje'. Stalno mi govore: 'Zašto niste optužili ovog ili onog? Pa svi znaju da je kriv.' E, pa, transformacija onog što navodno svi znaju, u optužnicu koja će izdržati probu pred sudom i za dela koja su u okvirima postavljenim Statutom ovog Tribunala, je popriličan put koji treba preći. U slučajevima kada osumnjičeni nisu poznate ličnosti, niko nas ne pita: 'Zašto ih još niste optužili?' A u tim, navodno notornim slučajevima, postoji stalno sumnja da nešto nije u redu ako Tribunal ne postupa u skladu sa opštom percepcijom. Naš posao je da istražujemo, prikupljamo dokaze i podižemo optužnice koje će izdržati proveru po standardima ovog Tribunala, dakle izvan svake razumne sumnje."

Zapečaćena optužnica protiv Arkana podignuta je nekoliko meseci nakon tog razgovora, u seprembru 1997., njeno postojanje je javno objavljeno u proleće 1999. a otpečaćena je tek u januaru 2001.

Optužnicu protiv Vojislava Šešelja glavni tužilac Del Ponte je potpisala 15. januara ove godine, a sudija Kvon/Kwon je - na osnovu priloženih dokaza - potvrdio mesec dana kasnije, 14. februara. Lider srpskih radikala i "četnički vojvoda" se, u ukupno 14 tačaka, tereti za zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja, počinjena između avgusta 1991. i septembra 1993. u Hrvatskoj, BiH i Vojvodini.

Prvo što pada u oči je da se Šešelj tereti isključivo po osnovu individualne, dakle lične, a ne i takozvane komandne odgovornosti. Tužilaštvo mu, dakle, ne pripisuje odgovornost zato što nije sprečio zločine koje su počinili "Četnici" ili "Šešeljevci", ili što nije kaznio počinioce tih zločina.

Šešelj se tereti da je lično, sa znanjem, namerom i punom svešću o posledicama, učestvovao u "zajedničkom zločinačkom poduhvatu", čiji je cilj bio nasilno i trajno uklanjanje nesrpskog stanovništva sa trećine teritorije Hrvatske, iz većeg dela BiH i iz delova Vojvodine.

Šešeljev doprinos tom zločinačkom poduhvatu je, prema optužnici, bio višestruk.

Prvo, učestvovao je u regrutovanju, naoružavanju, opremanju i "usmeravanju" dobrovoljačkih paravojnih formacija poznatih kao "Četnici" ili "Šešeljevci."

Drugo, učestvovao je u "planiranju i pripremi" osvajanja sela u Istočnoj i Zapadnoj Slavoniji i u opštinama Zvornik i Bosanski Šamac, kao i u prisilnom transferu nesrpskih stanovnika tih sela ili njihovom zatvaranju u zatočeničke objekte, gde su bili podvrgnuti mučenjima, ubistvima i neljudskim uslovma života.

Treći i reklo bi se najznačajniji Šešeljev doprinos zajedničkom zločinačkom poduhvatu je, prema optužnici, njegova "zapaljiva" i "ekstremno nacionalisticka retorika" i "ratna propaganda". Taj se doprinos najmanje ogleda u njegovim idejama i tiradama o "Velikoj Srbiji" sa granicama na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

Šešeljeva "zapaljiva i ekstremno nacionalistička retorika", kojom je širio mržnju prema drugim etničkim grupama, prema optužnici je direktno podsticala njegove sledbenike na ratne zločine: ubistva, silovanja, mučenja, pljačkanja, razaranja, proterivanja. U optužnici se navodi niz primera kada su, neposredno nakon Šešeljevih poseta i govora "dobrovoljcima" u Vukovaru, Voćinu, Zvorniku i drugim mestima, usledili napadi "Četnika" ili "Šešeljevaca" na Hrvate i Bošnjake, upadi u njihove kuće, ubistva, premlaćivanja, pljačke, silovanja i proterivanja.

Slično se, u maju 1992., dogodilo u vojvođanskom selu Hrtkovci. U optužnici se navodi da je Vojislav Šešelj 6. maja 1992. održao "zapaljiv govor" u Hrtkovcima u kojem je pozvao na proterivanje Hrvata i pročitao je spisak hrvatskih stanovnika koji treba da napuste selo. Svojim lokalnim sledbenicima je, navodi se dalje, izdao uputstva kako da pritiskom i smrtnim pretnjama nateraju na odlazak one koji ne žele da odu dobrovoljno. Odmah nakon te posete i govora je, prema optužnici, počela kampanja etničkog čišćenja, zlostavljanja, napada i pretnji lokalnim Hrvatima da će biti ubijeni ukoliko ne odu. U naredna tri meseca Hrvati su napustili selo, a njihove kuće su opljačkane i okupirane.

Svi ti zločini bi se, jezikom optužnice, mogli opisati kao "prirodne i predvidljive posledice" Šešeljeve propagande mržnje i direktnog podsticanja nasilja, čime je njegova retorika prešla prag koji takozvani verbalni delikt deli od ratnog zločina.

Mirko Klarin