HAG/DEN HAAG | 11.11.2014.

POBAČAJ PRAVDE

Da li je Vojislav Šešelj iz "humanitarnih razloga" pušten na privremenu slobodu do izricanja presude ili je zapravo iznudio da ga "isteraju" iz tribunalove Pritvorske jedinice? I da li je pobačaj desetogodišnjeg mučnog traganja za istinom i pravdom prihvatljiva cena za kažnjavanje jednog "nepoćudnog sudije"?

Drugi put u poslednjih osam godina Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) je bezuslovno kapitulirao pred Vojislavom Šešeljem, optuženim za zločine protiv čovečnosti u Hrvatskoj, Vojvodini i Bosni i Hercegovini. Znači, upravo za one zločine radi kojih je Savet bezbednosti UN u maju 1993. godine osnovao MKSJ, poznatiji kao Haški tribunal.

Do prve bezuslovne kapitulacije došlo je 8. decembra 2006. godine, deset dana nakon neuspelog pokušaja početka suđenja Šešelju. Optuženi je demonstrativno izostao sa tužiočeve uvodne reči 27. i 28. novembra, poručujući sudijama da su "idioti" ako misle da će se pojaviti u sudnici i sedeti iza britanskog advokata Dejvida Hupera/David Hooper koji mu je dodeljen za branioca. Odluci da se optuženom koji se sam zastupa dodeli branilac prethodila je Šešeljeva višegodišnja opstrukcija postupka, zastrašivanje svedoka, objavljivanje njihovog identiteta i izjava uprkos zaštitnim merama, vulgarne uvrede izgovorene i/ili napisane i objavljene na račun sudija, tužioca, sekretarijata, pa čak i tribunalovih prevodilaca.

U silnoj brizi da ne ugroze pravo optuženog na fer suđenje, sudije su ispoljavale beskrajnu toleranciju prema Šešeljevim ispadima. Ispustili su iz vida, pritom, da i ostali učesnici ili zainteresovane strane u postupku, poput tužilaštva, žrtava i međunarodne zajednice, takođe imaju pravo na fer suđenje. Ali, kada je u novembru 2006. remetilačko ponašanje optuženog doseglo razmere koje se više nisu mogle tolerisati, Pretresno veće je podvuklo crtu i dodelilo mu profesionalnog branioca. A Šešelj je na to odgovorio štrajkom glađu. Ili je, barem, tvrdio da gladuje.

Sve to se, važno je napomenuti, dešava 2006, dakle u godini u kojoj su u pritvoru MKSJ već umrla dvojica optuženih: Slobodan Milošević i Milan Babić. Njihove smrti, posebno Miloševićeva, potresle su MKSJ i on je počeo da se para po šavovima, razjeda u sukobima između tadašnjeg predsednika i glavne tužiteljice, kao i u unutrašnjim razračunavanjima u samom tužilaštvu. Budući da su iz Pritvorske jedinice UN stizale alarmantne vesti o Šešeljevom stanju ("Smrt hoda hodnicima PJUN" - navodno je govorio tadašnji upravnik pritvora), zavladao je panični strah i prevladalo je mišljenje da po svaku cenu treba sprečiti još jednu smrt u pritvoru.

A cena je bila bezuslovna kapitulacija pred Šešeljevim zahtevima, iznetim u Podnesku broj 226 od 7. decembra 2006. Ti su zahtevi, pored ostalog, uključivali "uklanjanje" dodeljenog branioca, dostavljanje dokumenata isključivo "na papiru i na srpskom jeziku","ukidanje svih restriktivnih mera za posete Jadranke Šešelj" (supruge optuženog); diskvalifikaciju sudija Orija/Orie, Robinsona i Hopfela, registraciju tima pravnih savetnika na čelu sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem... Žalbeno veće je sve to prihvatilo ne bi li Šešelj pristao da jede.

U pravu, ako ćemo o tome, ovakve odluke se smatraju ništavnim i ne proizvode nikakve posledice, budući da su iznuđene. Upravo tako su, na haškim suđenjima, tretirani dokumenti kojima su Muslimani i Hrvati iz Sanskog Mosta, Kotor Varoši, Bosanskog Šamca i drugih etnički očišćenih mesta u BiH svu svoju imovinu "dobrovoljno" ostavljali srpskim vlastima.

Nevolja je, međutim, u tome što odluke Žalbenog veće postaju zakon koji obavezuje sudska veća, tako da nakon decembra 2006. nije bilo pokušaja dodele braniocima optuženima koji pravo na samozastupanje koriste za opstrukciju sudskog postupka. Sudije, naime, nisu želele da se izlože riziku da ih Žalbeno veće ukori zbog "zloupotrebe diskrecionog prava", zato što su optuženom dodelili branioca "pre nego što mu je pružena stvarna prilika da pokaže da je - uprkos njegovom dosadašnjem ponašanju - shvatio da će, ukoliko želi da se sam zastupa, morati da poštuje Pravila postupka i da je spreman da tako postupi." Upravo tako je 2006, u Šešeljevom slučaju, Žalbeno veće ukorilo iskusne sudije Orija, Robinsona i Hopfela.

Teren za drugu bezuslovnu kapitulaciju pripremljen je u avgustu prošle godine, kada je specijalni sudijski panel prihvatio Šešeljev zahtev da se - zbog navodne pristrasnosti u prilog osude optuženih - iz veća koje mu je sudilo diskvalifikuje sudija Frederik Harhof/Harhoff.

Šešeljev zahtev se, očito, ukazao kao bogom dana prilika da se MKSJ otarasi nepoćudnog danskog sudije, koji se usudio da u privatnom pismu koje je nekako stiglo do štampe progovori o onome o čemu se uveliko šaputalo u sudskim kuloarima, pisalo u svetskim medijima (New York Times, Economist, SENSE...) i o čemu su već počele da gaču i guske kraj fontane pred Tribunalom. Da je, naime, u žalbenim presudama u predmetima Gotovine i Perišića došlo do "promene kursa" u sudskoj praksi MKSJ.

Posluživši se Šešeljem kako bi se otarasili sudije koji je prekršio tribunalov nepisani "zakon šutnje", oni koji su o tome odlučivali su, očito, izgubili iz vida posledice svoje odluke. Ili su ih svesno zanemarili, po principu Fiat iustitia pereat mundus - Neka bude pravda pa makar propao svet! Svet, istina, nije propao, ali jeste desetogodišnji trud sudija, istražitelja, tužioca, svedoka... da se van razumne sumnje utvrdi kakav je, ako ikakav, bio Šešeljev doprinos zločinima radi kojih je osnovan MKSJ. Oni koji su o tome odlučivali su, očito, smatrali da je to prihvatljiva cena za kažnjavanje nepoćudnog sudije.

Logična i predvidiva posledica diskvalifikacije sudije je nemogućnost donošenja presude, čije je izricanje bilo zakazano za 30. oktobar prošle godine. Šešelj je, zapravo, zato i tražio diskvalifikaciju - kako bi osujetio presudu za čije je donošenje neophodno kompletno, tročlano sudsko veće. Smatrao je, očito, da odlaganjem neće ništa izgubiti, budući da ni sam ne veruje u oslobađajuću presudu. A u međuvremenu bi se moglo dogoditi i ono što najavljuje od kako je došao u Hag: da "braća Rusi" zatvore Tribunal.

Ono što se, međutim, nije moglo predvideti jeste da će se Šešelj u međuvremenu razboleti i da bi mu - barem prema informacijama koje on sam dozirano pušta u opticaj - mogao biti ugrožen i život. Avet nove smrti u Pritvorskoj jedinici ponovo je počela da kruži Tribunalom, baš kao krajem 2006. godine, tokom štrajka glađu.

Krajem juna ove godine, kada je postalo jasno da će sudiji Niangu koji je zamenio Harhofa biti potrebno još najmanje godinu dana da se upozna sa predmetom - i da će tek onda moći da se uključi u većanje o presudi - Pretresno veće je na svoju inicijativu ponudilo Šešelju dapresudu čeka na privremenoj slobodi u Beogradu, ali pod strogim uslovima: kućni pritvor, policijska pratnja, zabrana javnih nastupa... Šešelj je, kao što se očekivalo, to sa indignacijom odbio, pošto bi morao da prihvati garancije "izdajničkih srpskih vlasti" na čijem su čelu njegovi nekadašnji sledbenici i savetnici, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Isto Pretresno veće je protekle sedmice obnovilo svoju inicijativu, ali ovog puta sa minimalnim uslovom: da se optuženi obaveže da neće uticati na žrtve i svedoke i da će se vratiti na izricanje presude. A kada je postalo jasno da Šešelj neće ni na to pristati, Pretresno veće je ustuknulo, zaklanjajući se "uverenjem" da će optuženi poštovati te uslove...bez da se na bilo šta obavezuje.

Bila je to druga bezuslovna kapitulacija MKSJ pred Vojislavom Šešeljem. Nadajmo se i poslednja, mada ostaje nerešen još jedan podnesak iz juna ove godine, u kojem Šešelj traži 12 miliona eura na ime naknade materijalne i nematerijalne štete zbog 11-godišnjeg "ilegalnog pritvora".

Nikad se ne zna.