HAG/DEN HAAG | 29.03.2006.

ROUZ: BEOGRAD JE POMAGAO ALI NIJE KONTROLISAO MLADIĆA

Sedam svedoka SCG je, proteklih dana, uveravalo sudije najvišeg svetskog suda da je u BiH vođen građanski rat za teritorije u kojem su učestvovale tri strane, da je zločina bilo na svim stranama, da Beograd nije imao nikakvu kontrolu nad bosanskim Srbima, Republikom Srpskom i njenom vojskom, pa da otuda ne može da snosi odgovornost ni za eventualni genocid, ukoliko je do njega uopšte došlo.

Sedam svedoka koje su proteklih dana pred sudije Međunarodnog suda pravde izveli zastupnici Srbije i Crne Gore, nastojali su da potvrde osnovne argumente kojima su predstavnici Beograda u dosadašnjem toku rasprave pobijali tvrdnje Sarajeva da je u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine počinjen genocid i da je za to odgovorna tadašnja SRJ a sadašnja SCG.

Njihovi argumenti su, u najkraćem, bili da je u BiH vođen građanski rat za teritorije u kojem su učestvovale tri strane, da je zločina bilo na svim stranama, da Beograd nije imao nikakvu kontrolu nad bosanskim Srbima, Republikom Srpskom i njenom vojskom, pa da otuda ne može da snosi odgovornost ni za eventualni genocid, ukoliko je do njega uopšte došlo.

Zbog "neopravdanog izostanka" Zorana Lilića koji je - kao predsednik SRJ u vreme događaja o kojima se raspravlja - najavljivan kao "krunski svedok" Beograda, svedočenja u korist Srbije i Crne Gore otvorila su dva svedoka iz BiH, odnosno Republike Srpske: Vladimir Lukić koji je bio premijer vlade na Palama od januara 1993. do avgusta 1994. godine i Vitomir Popović koji je u istom periodu bio jedan od njegovih zamenika, a sada je ombudsman BiH.

Obojica su svedočili da je Republika Srpska, već u to vreme, bila de facto država čija se samostalnost ogledala kroz pregovore sa međunarodnom zajednicom, kao i u sopstvenom bankarskom sistemu, policiji i vojsci. Tom vojskom, tvrdili su, “niko drugi nije mogao, niti je pokušavao, da komaduje”. Lukić priznaje da su bosanski Srbi nasledili deo naoružanja, opreme i municije nekadašnje JNA, ali tvrdi da su sve kasnije isporuke oružja i vojne opreme – po njemu “sitne i beznačajane za uspehe VRS u ratu” – bile "uredno plaćane" Jugoslaviji.

Oba svedoka su, takođe, tvrdili da je RS sa SR Jugoslavijom imala “partnerske odnose”, koji su se pogoršali 1993. godine nakon što je Skupština na Palama odbila da potpiše Vens-Ovenov/Vance-Owen mirovni plan. Nakon toga “prestaju svi oblici ekonomske pomoći” iz Srbije, da bi u julu sledeće godine, posle odbijanja Pala da prihvate mirovni plan Kontakt grupe, vlada SR Jugoslavije uvela blokadu na Drini.

Pošto je Lukić na pregovorima u Dejtonu učestvovao kao ekspert za mape, sudije je interesovalo zašto su se bosanski Srbi odlučili da ih tamo predstavlja Milošević. Svedok je objasnio da su bosanski Srbi u tom trenutku mogli da biraju da li će ih u Dejtonu predstavljati Milošević, Tuđman ili Izetbegović, pa su se odlučili za tadašnjeg predsednika Srbije "pošto je važio za mirotvorca."

Da je Republika Srpska u vreme rata bila “nezavisna i autonomna od Beograda”, potvrdio je i Dušan Mihajlović, tadašnji lider "Nove demokratije" i koalicioni partner Miloševića između 1993. do 1997. godine. Mihajlović je, takođe, potvrdio i Miloševićevu ulogu "mirotvorca", ukazujući da je on u Dejtonu napravio niz ustupaka na koje Karadžić, da je bio na njegovom mestu, nikada ne bi pristao. U Dejtonu je, prema Mihajloviću, kvalifikovana i priroda rata u BiH, pošto se u sporazumima nigde ne govori o agresiji ili genocidu, već samo o „sukobu.“ .

Po mišljenju britanskog generala Majkla Rouza/Michael Rose, nekadašnjeg komandanta UNPROFOR-a u BiH, “za ratne zločine je bolje suditi pojednicima nego državama, ukoliko ne želite da kažnjavate i buduće generacije”. Njegova je ocena da je u BiH vođen građanski rat i da su – "na ovaj ili na onaj način” - sve tri strane odgovorne za ratne zločine. Pošto je u svojoj knjizi napisao “da su u Bosni sve strane činile zločine, ali samo jedna genocid, a to su bili Srbi”, jedan od sudija ga je pitao da li se to odnosi na bosanske Srbe ili na Beograd. "Ne, ne bih u to uključio Beograd", odgovorio je britanski general. Rekao je, takođe, da nema konkretnih dokaza o postojanju formalne komandne veze između jugoslovenske i vojske bosanskih Srba, kao i da ne misli da je takve veze bilo. Po njegovom mišljenju “Ratko Mladić je imao svoje planove” i “Beograd ga je pomagao, ali ne i kontrolisao”.

Svedočenjem Vladimira Miličevića, jednog od šefova kruševačke policije, trebalo je da pokaže da u Srbiji nije moglo da bude "genocidne namere" prema Muslimanima. On je, naime, govorio o tome kako se nakon pada Srebrenice i Žepe u julu 1995. godine oko 450 boraca Armije BiH sklonilo u Srbiju, gde su prihvaćeni i smešteni u Markovom polju, u opštini Aleksandrovac. Sa njima je, svedočio je Milić, postupano korektno, obilazili su ih predstavnici međunarodne zajednice i na kraju im je omogućeno da otputuju u treće zemlje.

U nastojanju da ospori navode bosanske strane, prema kojoj je u ratu stradalo između 170 i 250 hiljada ljudi, zastupnici Beograda su pozvali francuskog demografskog eksperta Žan Pol Sardona/Jean Paul Sardon. Mada je imao zamerke na uzorak i metode koje je koristila Eva Tabo, inače demografski ekspert tužilaštva Haškog tribunala, Sardon je njen izveštaj podnet u predmetu Milošević ocenio kao "dosad najozbiljnije istraživanje" o broju žrtava u BiH. U izveštaju Eve Tabo se broj žrtava procenjuje na 102 hiljade, a procene Sardona su, kako je rekao, bliže ciframa do kojih je došao istraživačko-dokumentacioni centar Mirsada Tokače o oko 96.500 do sada pouzdano utvrđenih žrtava.

U članku objavljenom 2001. godine, Žan Pol Sardon je naveo da je u ratu u BiH stradalo između 200 i 300 hiljada ljudi. Pošto su mu zastupnici BiH u unakrsnom ispitivanju ukazali na taj članak, francuski ekspert je odgovorio: "Tačno je da sam to napisao, ali je to bila greška."

Poslednji svedok SCG bio je Dragoljub Mićunović, jedan od osnivača Demokratske stranke i poslanik Skupštine Srbije. Centralne teme njegovog svedočenja bile su diplomatske inicijative Demokratske stranke 1991. i početkom 1992. godine da se spreči izbijanje rata u BiH, kao i kasniji napori koje su i vlast i opozicija u Srbiji ulagali da bi bosanske Srbe naveli na prihvatanje Vens-Ovenovog mirovnog plana u proleće 1993. godine.

Ne želeći da se upušta u ocene iskaza svedoka i eksperata koje su izvele dve strane, glavni pravni zastupnik SCG ambasador Radoslav Stojanović je, po okončanju ove faze postupka, diplomatski izjavio da su svedočenja bila "korisna za odlučivanje suda" i da su "svedoci dali relevantne odgovore na osnovu kojih sud može da stekne pravu sliku o tome šta se događalo u ratu u BiH."

Glavni pravni zastupnik BiH Sakib Softić i njegov zamenik holandski advokat Fon van den Bisen/Phon van den Biesen bili su manje uzdržani. Po Softiću "svedoci nisu pomogli tuženoj strani jer su njihova svedočenja bila ili irelevantna ili neuverljiva." Van Bisen tome dodaje da su pojedini svedoci SCG zapravo potvrdili neke od teza BiH, kao što je, recimo, činjenica da je Sarajevo bilo pod opsadom srpskih snaga i da je SRJ nastavila da naoružava i podržava VRS i nakon uvođenja embarga na Drini.

Rasprava pred Međunarodnim sudom pravde u sporu "BiH protiv SCG" biće nastavljena 18. aprila, drugom rundom argumenata u kojoj će strane međusobno pobijati do sada iznete dokaze.