HAG/DEN HAAG | 02.05.2006.

OFICIRI NISU PLAĆANI ZA RAT

Činjenicu da je Beograd nastavio da plaća oficire Vojske Republike Srpske punih sedam godina po zaključenju mira, pravni zastupnici Beograda su na početku druge runde argumenata pred Međunarodnim sudom pravde istakli kao dokaz da oni i pre Dejtonskih sporazuma nisu bili plaćani za vođenje rata

Pošto je bivša SRJ a sadašnja SCG tek pred kraj 2001. godine postala članica UN i pristupila Konvenciji o genocidu, Međunarodni sud pravde nije nadležan da presuđuje u sporu koji je još u martu 1993. pokrenulo Sarajevo, optužujući Beograd za genocid u BiH. A ako Međunarodni sud, uprkos tome, ostane pri prethodnim odlukama kojima je potvrdio svoju nadležnost, zahtev Sarajeva da se SCG proglasi odgovornom za kršenje Konvencije i obaveže na plaćanje odštete se mora odbaciti, jer se zločini koji su počinjeni u BiH ne mogu kvalifikovati kao genocid i ne mogu se pripisati Beogradu.

To bi, u najkraćem, bila suština jutrošnjih izlaganja zastupnika SCG na početku druge i završne runde iznošenja argumenata pred Međunarodnim sudom pravde. Glavni pravni zastupnik SCG, Radoslav Stojanović, je ponovio poznate argumente kojima Beograd osporava nadležnost Međunarodnog suda, a koje su sudije najvišeg svetskog suda 2003. godine odbacile u sporu "BiH protiv SCG", da bi ih godinu dana kasnije prihvatile u sporu "SCG protiv NATO." Sva je prilika da će, u narednih pet dana, pitanje nadležnosti biti centralna tema druge runde pravnih argumenata Beograda.

Tvrdnju Sarajeva da je u BiH između 1992. i 1995. godine počinjen genocid, Stojanović je osporavao kako "naduvanim brojem žrtava" tako i "nepostojanjem specifične namere" da se neka etnička ili verska grupa u celosti ili delom uništi kao takva. Priznajući da "sa teorijske tačke gledišta broj žrtava nije bitan" da bi se neki zločin kvalifikovao kao genocid, Stojanović se pozvao na sudsku praksu Tribunala kojom je, po njemu, uveden "kvantitativan element", tako da je za genocid neophodan "značajan broj žrtava." Bosanska strana, tvrdi Stojanović, nema dokaza da je Beograd imao "genocidnu nameru", pa je pokušala to da dokaže "indirektno", ukazujući da se namera može utvrditi iz "obrasca" po kojem su počinjeni zločini i "političkog cilja" kojem su težili Beograd i Pale. Politički cilj stvaranja države svih Srba, prema Stojanoviću, "nije uključivao plan da se unište drugi narodi."

Nakon Stojanovićevog uvoda, britanski advokat Ijan Braunli/Ian Brownlie je analizirao dokaze kojima je bosanska strana nastojala da Beogradu pripiše odgovornost za zločine koje su počinili bosanski Srbi. Posebno detaljno, Braunli se bavio finansijskom ekspertizom Norvežanina Mortena Torkildsen kojom je bosanska strana dokazivala da su SRJ, Republika Srpska i Republika Srpska Krajina činile "jedinstveni monetarni i ekonomski entitet." Braunli je negirao da su Narodne banke RS i RSK bile pod kontrolom Narodne banke Jugoslavije, kao i da je Beograd finansirao budžetski deficit Pala i Krajine. Beograd je Palama i Kninu odobravao kredite za pokrivanje budžetskih deficita, tvrdi Braunli i poredi to sa kreditima koje Međunarodni monetarni fond odobrava državama sa finansijskim problemima. Činjenica da je Beograd i nakon Dejtonskih sporazuma, sve do 2002. godine, nastavio da plaća jedan broj oficira Vojske Republike Srpske po Braunliju je dokaz da oni ni pre zaključenja mira nisu bili plaćani za vođenje rata.

Braunli je, takođe, osporavao dokaznu vrednost "izjava o činjenicama" koje su, kao deo sporazuma o priznanju krivice, potpisali neki od optuženih pred Tribunalom, a na koje su se vrlo često pozivali zastupnici BiH. Pomenuo je, posebno, izjave Biljane Plavšić i Miroslava Deronjića, u kojima se govori o vezama rukovodstva bosanskih Srba sa Slobodanom Miloševićem i finansijskoj i logističkoj podršci Beograda. Te izjave su pripremljene u tužilaštvu Tribunala a optuženi su ih, smatra Braunli, potpisali "pod pritiskom", suočeni sa pretnjom da bi im mogla biti izrečena kazna doživotnog zatvora, tako da, po njemu, nemaju nikakvu dokaznu vrednost.