HAG/DEN HAAG | 01.03.2006.

OBAVEZA DA SE SPREČI GENOCID JE UNIVERZALNA

"Ako ne spreče genocid koji odmetnuti lideri i kriminalci vrše u njihovo ime ili, još gore, ako učestvuju u njemu, onda i građani i njihove države moraju barem da preuzmu deo tereta na obnavljanju uništenih života i društvenog tkiva preživelih" – rekao profesor Tomas Frenk trećeg dana rasprave u slučaju "BiH protiv SCG."

Osnovna poruka slučaja o kojem se raspravlja pred Međunarodnim sudom pravde bi, prema profesoru Tomasu Frenku/Thomas Franck, jednom od advokata u timu BiH, trebalo da glasi da svi, a ne samo lideri, imaju "časnu univerzalnu obavezu da spreče genocid." Ako u tome podbace, "ako ne spreče genocid koji odmetnuti lideri i kriminalci vrše u njihovo ime ili, još gore, ako učestvuju u njemu, onda i građani i njihove države moraju barem da preuzmu deo tereta na obnavljanju uništenih života i društvenog tkiva preživelih." To je, po profesoru Frenku, "sama srž humanitarne i civilizacijske svrhe Konvencije o genocidu."

U dokazivanju da je u Bosni i Hercegovini između 1992. i 1995. godine zaista počinjen genocid i da je za to odgovorna tadašnja SR Jugoslavija a sadašnja Srbija i Crna Gora, pravni zastupnici Sarajeva se oslanjaju pre svega na optužnice i presude Haškog tribunala, činjenice koje su utvrđene na dosadašnjim suđenjima kao i na brojna priznanja samih optuženih.

"Političke i vojne pripreme" za ono što će se u BiH dešavati od aprila 1992. godine su, prema pravnim zastupnicima Sarajeva, počele su najmanje godinu dana ranije, što se po njima jasno vidi iz 45 presretnutih telefonskih razgovora između Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića, vođenih između maja 1991. i februara 1992. godine. Milošević, JNA i MUP Srbije su u tim pripremama obezbedili bosanskim Srbima "neophodno političko vođstvo, oružje, obuku, novac i trupe za oluju nasilja koja će uslediti." A ulogu Srbije u onome što je usledilo, ukazali su zastupnici bosanske strane, najbolje je opisao sam Karadžić koji je u maju 1994. na sednici Skupštine RS rekao da se "bez Srbije ništa ne bi dogodilo, pošto mi (bosanski Srbi) ne bi imali sredstava i ne bi mogli da vodimo rat."

Svaki od pojedinačnih zločina – a do sada su govorili o Sarajevu, Srebrenici i zatočeničkim objektima – zastupnici BiH su povezivali sa nekim od šest strateških ciljeva koje je u maju 1992. godine proklamovala skupština bosanskih Srba. U osnovi svakog zločina, ukazivali su, je prvi strateški cilj: etničko razdvajanje koje je, prema Karadžićevim rečima, značilo "iz njihovih domova silom proterati naše neprijatelje, to jest Hrvate i Muslimane, da više ne budemo u istoj državi."

Opsadu i granatiranje Sarajeva i snajpersku kampanju protiv civila je zastupnik BiH Van den Bisen/Biesen, povezao sa petim strateškim ciljem – podelom Sarajeva na srpski i muslimanski deo – a iza toga je, po njemu, stajala namera da se "nametnu uslovi života sračunati da bi se, u celosti ili delom, uništila jedna etnička grupa." Opsadu Sarajeva je započela JNA a nakon njenog navodnog povlačenja se, prema zastupnicima BiH, "ništa suštinski nije promenilo", pošto je kompletno teško naoružanje oko grada ostalo na raspolaganju generalu Mladiću i njegovim snagama. Dokazujući da Beograd "nije nikada bio odsutan tokom najduže opsade jednog evropskog grada", Van den Bisen je prikazao snimak Vojislava Koštunice na položajima VRS iznad Sarajeva. Sud je imao priliku da čuje izjavu tadašnjeg lidera opozicije a sada premijera Srbije, kako se sa položaja na kojem se nalazio "najbolje vidi kako treba da izgledaju granice buduće Srbije, s ove i s one strane Drine”. Prikazano je i više video inserata o incidentima granatiranja i snajperske paljbe, uključujući i snimak masakra na pijaci Markale u februaru 1994. za koji je Tribunal u prvostepenoj presudi generalu Galiću zaključio da je izazvan granatom koju su ispalile srpske snage.

Kao "vizuelni dokaz genocida" sudu je, takođe, prikazan i dvadeset minutni snimak streljanja šestorice muslimanskih mladića i dečaka od strane "Škorpiona", jedne od specijalnih jedinica MUP-a Srbije koje su u julu 1995. poslate u Bosnu da pomognu u Mladićevoj "srebreničkoj operaciji." Zauzimanje Srebrenice Van den Bisen je povezao sa šestim strateškim ciljem bosanskih Srba: uklanjanjem Drine kao granice između srpskih država. Potkrepio je to i izjavom Miroslava Deronjića, koji je u "činjeničnim osnovama" za priznanje krivice pred Tribunalom rekao da je još od 1991. godine postojao plan da se etnički očisti pojas 50 kilometara zapadno od Drine.
Ukazujući na nepobitnu činjenicu da je u Srebrenici ubijeno između 7 i 8 hiljada muškaraca i deportovano oko 30 hiljada žena i dece, Van den Bisen je zaključio: "Postoji samo jedno ime za taj zločin – genocid." Do istog je zaključka, u dve dosadašnje presude za zločine u Srebrenici, došao i Haški tribunal.

Australijanka Magda Karađianakis/Karagiannakis je danas govorila o 520 logora i drugih zatočeničkih objekata kroz koje je, prema njenim rečima, prošlo između 100 i 200 hiljada bosanskih Muslimana i Hrvata, a mnogi su u njima i ostali. Ukazala je na "obrazac" hapšenja, zatvaranja, ubijanja, zlostavljanja i deportacija koji se, prema njenim rečima, ponavljao u svim opštinama, gradovima i selima pod kontrolom srpskih snaga. Logori u istočnoj Bosni su, prema njoj, bili u funkciji već pomenutog "uklanjanja Drine kao granice između srpskih zemalja", dok su oni u Posavini i bosanskoj Krajini stvoreni radi ostvarenja trećeg strateškog cilja: uspostavljanja koridora koji će povezivati sve srpske zemlje.