Pretraživati možete i po delovima reči radi preciznijih rezultata. Primer: ukucajte Optuž umesto Optužba X

Sense Tribunal

Uprkos svemu (2003) - 68 min

Mada su i njegovi osnivači priznali da je “stvoren da umre”, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju je - uprkos svemu - ne samo preživeo, već i uspjeo.

"Uprkos svemu" je dokumentarni film o prvih 10 godina Tribunala i njegove tri velike bitke – za opstanak, za poštovanje i za vrijeme. O tome govore bivši i sadašnji predsjednici Tribunala: sudije Antonio Cassese, Gabrielle Kirk McDonald, Claude Jorda i Theodor Meron; glavni tužioci: Richard Goldstone, Louise Arbour i Carla del Ponte; kao i mnogi drugi akteri ovog uzbudljivog, značajnog i uspješnog eksperimenta međunarodnog krivičnog pravosuđa.

Arhivskim snimcima iz sudnica i sa mjesta zločina, film rekonstruiše najvažnije i najdramatičnije trenutke – svjedočenja žrtava, priznanja optuženih, forenzičke dokaze zločina, istrage, optužnice, presude – koji su obilježili deceniju u kojoj je, uprkos svemu, Tribunal opstao i uspjeo.

Transkript


SAVET BEZBEDNOSTI, 25. maj 1993.

JULI VORONCOV, ambasador Ruske Federacije


Molim da oni koji su za nacrt rezolucije sadržane u dokumentu S25826 dignu ruku...

MADELEINE ALBRIGHT, decembar 2002, u sudnici Tribunala

“Bilo je lako u februaru glasati za stvaranje Tribunala, ali niko zapravo nije verovao da će on funkcionisati.”

JULI VORONCOV

Rezultat glasanja je sledeći: petnaest glasova za. Nijedan glas protiv. Nema uzdržanih. Nacrt rezolucije usvaja se jednoglasno.

ŠPICA: UPRKOS SVEMU

NARATOR


Odluku o osnivanju Tribunala Savet bezbednosti je doneo s istom lakoćom sa kojom je Srebrenicu i Žepu proglasio “bezbednim zonama” i uspostavio “zonu isključenja teškog naoružanja” oko Sarajeva... a zatim nemoćno posmatrao kako se “bezbedne zone” guše i padaju, a Sarajevo svakodnevno granatira.

MADELEINE ALBRIGHT, ambasador SAD

“Ovim činom žrtvama poručujemo: vaša agonija, vaša stradanja i nada u pravdu nisu zaboravljeni. A za one koji su počinili te strašne zločine imamo veoma jasnu poruku: ratni zločinci će se krivično goniti i pravda će biti izvršena.”

NARATOR

Osim sto je svetskoj javnosti, uznemirenoj direktnim televizijskim prenosima nasilja i zločina, trebalo da pokaže da se nešto ipak predugima, Tribunal je trebalo da posluži i kao još jedna pretnja balkanskim gospodarima rata. Pretnja da će međunarodna zajednica, posto nije mogla ili htela da spreči ratne zločine, barem kazniti njihove počinioce. Uprkos zvučnim deklaracijama, ni sami tvorci Tribunala nisu u maju ‘93. verovali u uverljivost sopstvene pretnje.

MADELEINE ALBRIGHT, decembar 2002

Niko i dalje nije mislio da će to funkcionisati. Govorili su da niko neće biti optužen, pa da se nikom neće suditi, pa da niko neće biti proglašen krivim, pa da niko neće biti osuđen.

NARATOR

Uprkos skepticizmu tvoraca Tribunala, Generalna skupština UN je ipak uspela da izabere prvih 11 stalnih sudija, koji su 17. novembra 1993. položili zakletvu u haškoj Palati mira, sedištu Međunarodnog suda pravde. Odmah nakon ceremonije sudije su se suočili sa ni malo obećavajućom realnošću i prvom velikom bitkom Tribunala – bitkom za opstanak.

ANTONIO CASSESE, predsednik Tribunala (1993-1997)

Kad sam stigao ovamo nadao sam se da će Tribunal početi funkcionisati odmah, no onda sam shvatio da nemamo ništa, ama baš ništa… Nije bilo ničega, ali baš ničega, ni pravila o postupku, ni predmeta, ni tužioca.”

GABRIELE KIRK – McDONALD, predsednik Tribunala (1997 – 1999)

“Na početku nismo imali budžet. UN bi nam dali određenu svotu, recimo za tri meseca, baš kao što detetu date džeparac pa mu kažete: «Nemoj sve da potrošiš odjednom». Kako da organizujete tribunal kad ne možete ljudima da date ugovore?! Baš frustrirajuće.”

GRAHAM BLEWITT, zamenik glavnog tužioca

“Sobe su bile prazne, jedva da je bilo stolova i stolica. Ali, to sam i očekivao. To je bio početak.”

NARATOR

Sve je ukazivalo da će se ispuniti proročanstvo sa kojim su pariske kolege ispratile sudiju Claude Jorda u Hag.

CLAUDE JORDA, predsednik Tribunala (1999-2003)

“...U to sam vreme bio glavni tužilac. Dobro, g. tužioče, ali na svu sreću, brzo ćete se vratiti na Viši sud u Parizu, jer taj Tribunal nikad neće funkcionisati.”

ANTONIO CASSESE

“Znao sam hladne glave, ako sam bio u stanju da hladno razmišljam, da nemamo šansi za uspeh, ali sam mislio da treba da pokažemo velik entuzijazam i da ako ništa drugo radimo, da učinimo sve sto možemo.”

NARATOR

Sudije, međutim, nisu mogle da učine ništa bez tužioca... a njegov izbor u Savetu bezbednosti je u prvoj polovini ‘94. blokiran sa čak 8 veta: pet ruskih i po jedan američki, britanski i pakistanski. Kolaps Tribunala se činio neizbežnim, ali je ipak sprečen kandidaturom uglednog južnoafričkog sudije čijem se izboru niko, barem javno, nije mogao suprotstaviti.

RICHARD GOLDSTONE, glavni tužilac (1994-1996)

“Kad sam u avgustu 1994. stigao u Tribunal, i oni koji su mu mislili dobro su ga gotovo otpisali, dakle ne samo protivnici. Mnogi, posebno mediji, otpisali su Tribunal kao neku vrstu savesti Zapada čija namera nije bila da Tribunal funkcioniše..”

NARATOR

Kakve god bile stvarne namere njegovih osnivača, sudije, istražitelji i ostali malobrojni “pioniri” Tribunala su misiju koja im je poverena shvatili ozbiljno i počeli da rade. Zamenik glavnog tužioca Graham Blewitt, australijski lovac na nacističke ratne zločince, je do dolaska Richarda Goldstonea uspostavio temelje Tužilaštva i pokrenuo prve istrage, na bazi materijala koji je prikupila Komisija eksperata UN, poznatija kao Bassiouni-jeva komisija.

GRAHAM BLEWITT

“Mogu reći da su prve istrage uistinu počele u junu 1994. kad je stigao prvi istražitelj. Nakon njega stiglo je još nekoliko istražitelja, pa je u julu tu već bila šačica ljudi. Odlučili smo da ćemo nastaviti sa radom na temelju onog što je uradila Bassiounijeva komisija na području Prijedora.

NARATOR

Rat je u punom jeku i istrage se vode daleko od mesta zločina, po izbegličkim centrima raštrkanim širom sveta u kojima su smeštene žrtve progona, deportacija, zatvaranja, mučenja, silovanja... Optužnice i optuženi još nisu ni na vidiku ali u Hagu užurbano grade prvu sudnicu i Pritvorsku jedinicu UN-a, smeštenu unutar zidina najstarijeg i najvećeg holandskog zatvora. Jedanaest sudija, koji su prvu godinu boravka u Hagu proveli sastavljajući Pravilnik o postupku i dokazima, nestrpljivo pritiskaju tek pristiglog tužioca da što pre izađe sa optužnicama.

GABRIELE KIRK-McDONALD

“Bila sam užasno frustrirana jer sam došla ovamo da delim pravdu. Kao predsedavajući sudija sudila sam u krivičnim postupcima i došla sam ovamo da to radim. Iako mi je bio užitak sastavljati pravna pravila, jer sam to i predavala, nisam očekivala da će to biti moj životni zadatak na Tribunalu.

RICHARD GOLDSTONE

“Sudije su bili ljuti i frustrirani i ja sam to shvatao, saosećao sam sa njima jer nisu imali pripremljen posao. Jedan je sudija čak rekao da mu je neprijatno jer u svom rodnom gradu ne može da ode u klub posto mu se prijatelji smeju i govore: Kakav si ti to sudija? UN te plaćaju a ti ništa ne radiš?”

NARATOR

Goldstone je, ipak, morao da požuri i da u novembru ’94. potpise svoju prvu optužnicu, protiv Dragana Nikolića zvanog Jenki – komandanta logora Sušica u severoistočnoj Bosni. Učinio je to ne zbog pritiska nestrpljivih sudija, već iz mnogo pragmatičnijih razloga.

RICHARD GOLDSTONE

“…u UN u New Yorku su mi rekli: ako do novembra 1994. ne izađe prva optužnica nećemo dobiti novac za 1995. Uoči novembra imali smo samo jednu osobu protiv koje je bilo dokaza na osnovu kojih sam bio spreman da potpišem optužnicu. On nije bio idealni prvi optuženik na prvom međunarodnom krivičnom sudu u istoriji. No, da ga nismo optužili ne bismo dobili budžet.”

NARATOR

Prve Goldstonove optužnice su možda zadovoljile birokrate UN u Njujorku, ali ne i sudije u Hagu. Oni u januaru ’95. usvajaju rezoluciju u kojoj oštro kritikuju strategiju tužilaštva.

ANTONIO CASSESE

“...od samog početka je jasno naglasio da će raditi po strategiji koju je nazvao piramidalnom, a mi smo mislili da je potpuno apsurdno i da nema smisla da se počinje od vojnika i ide naviše, prema generalima. Sećam se da sam rekao, "Gledaj, trebaće ti 20 godina da podigneš optužnicu protiv Miloševića, Karadžića i ostalih. Zašto ne počneš od vrha?" Rekao je "Ne, počeću od najnižih." Između sudija i tužioca vodila se borba. Velika borba."

RICHARD GOLDSTONE

“Naš problem je bio taj što za razliku od Nirnberga, ako pogledate sudske spise iz Nirnberga naći ćete dokaze, uglavnom u vidu dokumenata. Nacisti su ostavili za sobom dokumente, sami su sebi, svojeručno, napisali presude. U bivšoj Jugoslaviji nije bilo tog ključnog fizičkog dokaza, morali smo svoje tvrdnje dokazivati svedocima. A o kome su svedoci mogli nešto da kažu? Mogli su da govore o ljudima u logorima, komandantima logora. Nisu mogli da svedoče o naređenjima odozgo. Zato smo morali naše dokaze da gradimo od dna prema gore.”

NARATOR

U jeku natezanja oko tužilačke strategije, ukazala se prilika koju ni Goldstone ni sudije nisu hteli da propuste. U Nemačkoj je, naime, uhapšen Duško Tadić, opskurni vlasnik kafića i karate instruktor iz Kozarca, u severozapadnoj Bosni, koga su bošnjačke izbeglice - bivši zatočenici logora Omarska i Keraterm - prepoznali na ulicama Minhena kao jednog od svojih mučitelja. Posto je Goldstone u dosjeima Bassiounijeve komisije našao dovoljno dokaza da optuži Tadića, pokrenuta je procedura za preuzimanje njegovog slučaja iz nadležnosti nemačkog pravosuđa.

CHRISTIAN CHARTIER, šef Ureda za odnose sa javnošću

“Uoči prvog zakazanog pretresa – o preuzimanju predmeta Tadić – bilo je to 8. novembra 1994, sudnica nije bila spremna. Nije bila gotova. Sećam se da sam idući kući sam sebi rekao, "Bože dragi, nećemo uspeti." Kad sam stigao na sud sledećeg jutra, 4-5 sati nakon toga, sve je bilo na svom mestu, tapisoni, plava tkanina na stolu, imali smo stolice… to je bilo neverovatno, osećao sam da su čuda moguća”

NARATOR

Aprila 1995 nemačke vlasti su izručile Duška Tadića i on je postao prvi stanar tek sagrađene Pritvorske jedinice UN. Tadić je, takođe, bio prvi – i jedini – optuženi koji je na prvom pojavljivanju pred Tribunalom neprobojnim staklom bio odvojen od ostalih aktera u sudnici.

CHRISTIAN CHARTIER

“Prvo, ustanovili smo da smo preterali. Već postoji neprobojno staklo između galerije za publiku i sudnice, pa zašto onda treba još jedno koje kao da ukazuje da neko od prisutnih u sudnici predstavlja pretnju optuženom… što je malo verovatno. A drugo, na šta nismo pomišljali, to je bila prepreka koja je onemogućavala nesmetane konsultacije optuženog i njegovog branioca. Tako da smo rekli da ćemo to da uklonimo.”

NARATOR

Sedmog maja 1996. – tri godine nakon osnivanja Tribunala – u Hagu je počelo prvo suđenje za ratne zločine pred jednim međunarodni sudom posle Nirnberških i Tokijskih procesa. Interesovanje je bilo ogromno. Pred Tribunalom su podignute dve velike šatre za stotine akreditovanih novinara iz čitavog sveta. Pedesetak novinarskih mesta na galeriji za publiku podeljeno je na lutriji, a ostali izveštači su zbivanja u sudnici pratili u šatrama, posredstvom interne TV.

GRANT NIEMANN, tužilac

Dokazi koje će izvesti tužilaštvo će izvan razumne sumnje pokazati da je optuženi Duško Tadić počinio zločine za koje se tereti i da je to učinio u okviru široko rasprostranjenog ili sistematskog napada na nesrpsko stanovništvo opštine Prijedor.

MICHAIL WLADIMIROFF, branilac

Tribunal nije osnovan samo da bi zadovoljio žrtve, već da bi se izvršila pravda, i to za sve, uključujući i za optužene. On treba da ignoriše javnu poviku kojom se traži da se kazni prvi optuženi kojem se sudi. Naprotiv, on treba da osigura pošteno suđenje, pa ma kako se ono završilo.

MICHAIL WLADIMIROFF

“Bio sam potpuno svestan činjenice da imam dve obaveze koje ne smeju da budu u sukobu – jedna je da radim u interesu Duška Tadića što god bolje mogu, a druga je da dam priliku Tribunalu. Jer bilo je veoma lako sve to uništiti, na prvom suđenju uraditi sve da cela ta stvar propadne.”

GABRIELE KIRK-McDONALD

7. maja 1997. Pretresno veće je donelo svoje mišljenje i presudu kojom vas je jednoglasno proglasilo krivim za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava… Ta ste krivična dela počinili sa namerom i sadističkom okrutnosti, pri čemu ste koristili noževe, bičeve, metalne šipke, drške pištolja, štapove, te ste nogama udarali žrtve i stezali omču oko vrata jedne od žrtava dok se taj čovek nije onesvestio.
Zašto?
G. Tadić, molim vas, ustanite.
Duško Tadiću, Pretresno veće vas osuđuje na 20 godina zatvora.

GABRIELE KIRK-MCDONALD

“Nakon što je donesena presuda, stajala sam u hodniku i razgovarala sa nekim. Rekla sam da se osećam kao jedan od braće Wright – koji su poleteli prvim avionom u SAD – jer nismo znali da li će naša pravila o postupku i dokazima funkcionisati i kako će funkcionisati. No, taj naš avion je poleteo i sleteo. Bilo je turbulencija, ali sleteo je.”

CLAUDE JORDA

“Zahvaljujući prvim predmetima koji nisu bili naročito važni, ali koji su nam omogućili da isprobamo kako će funkcionisati jedan ovakav pravni sistem u poredjenju sa nacionalnim sistemima. Možda će vam biti smešno, ali možda nikada nećemo saznati koliko dugujemo g. Tadiću.”
NARATOR

Jula 1995 - nakon serije optužnica protiv takozvanih “sitnih riba” - usledio je prvi Goldstonov udarac: optužnica protiv političkih i vojnih lidera Srba u Bosni - Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Taj Goldstonov potez je, napokon, zadovoljio sudije, ali je veoma iritirao međunarodne posrednike koji su sa optuženima, a posebno sa Karadžićem, pregovarale o mirovnim planovima za okončanje rata u Bosni i Hercegovini.

RICHARD GOLDSTONE

“Mnogi političari u više zemalja smatrali su da je posebno neodgovorno optužiti Karadžića, ali i Mladića, kad su se pripremali pregovori. Prve optužnice izašle su uoči Daytona. Moj je stav bio – to je moj posao. Moj je posao da kad imamo dokaza podignem optužnicu a ne da čekam sa optužnicama ili da ih tempiram tako da se poklope sa političkim zbivanjima na terenu.

NARATOR

Bio je to prvi, ali ne i poslednji, put da su tribunalovi tužioci optuženi za ugrožavanje diplomatskih procesa i zanemarivanje političkih posledica svojih poteza.

GOLDSTONE

Tužioci ne mogu da postupaju na taj način. Nisam bio političar. Nisam imao političke savetnike. Nisam znao šta rade političari i bilo bi smešno da od mene očekuju da nagađam kakve će sve biti moguće političke posledice.”

CHRISTIAN CHARTIER

“U nedelju ujutro je na Tribunal došao ruski ambasador u Hagu i zatražio da se hitno sastane sa predsednikom. Cassese je na sreću bio u Hagu tog vikenda pa je došao u Tribunal i saznao da je ambasador došao da zatraži da se zaledi optužnica protiv Karadžića. Cassese je bio u poziciji da jednostavno kaže, “Žao mi je, ja sa tim nemam ništa. Morate se obratiti tužiocu.”

RICHARD GOLDSTONE

Ambasadoru Skotnikovu sam objasnio da nemam ovlašćenja da suspendujem optužnicu, da ta ovlašćenja možda imaju sudije. No, rekao sam da sudije to neće uraditi ako ja to od njih ne zatražim, a ja to neću da uradim.

NARATOR

Karadžić i Mladić nisu još stigli u Hag, ali nisu ’95. išli ni u Dejton, na mirovne pregovore kojima je okončan rat u Bosni i Hercegovini. Sporazume su, decembra 1995. u Parizu, potpisali tadašnji predsednici Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Slobodan Milošević je tri godine kasnije optužen, a Franjo Tuđman i Alija Izetbegović su umrli pre nego sto je tužilaštvo završilo istrage koje je protiv njih vodilo. Od dejtonskih pregovarača, u pritvor Tribunala su, pored Miloševića, stigli bivši predsednik Skupštine bosanskih Srba, Momčilo Krajišnik, tadašnji jugoslovenski šef diplomatije Milan Milutinović i bivši sef tajne policije Srbije, Jovica Stanišić. Bilo je, tokom pregovora, bojazni da bi Tribunal mogao poslužiti kao moneta za potkusurivanje u pogađanju oko mirovnog rešenja, ili da bi neki od učesnika mogli da svoje prihvatanje sporazuma uslove imunitetom od krivičnog gonjenja. To se, međutim, nije dogodilo. Balkanski gospodari rata preobraženi u mirotvorce su se u tom trenutku, verovatno, smatrali “nedodirljivim”, pa su propustili šansu da se zaštite od Tribunala.

CLAUDE JORDA

“Savet bezbednosti je stvorio Tribunal na osnovu glave VII Povelje. Glava VII kaže da će Tribunal biti raspušten kad se uspostavi mir. Mir je uspostavljen 1995. Na sreću, tada smo već počeli da funkcionišemo… Drugim rečima, ako hoćete da nas raspustite, možete... ali ne pod izgovorom da Tribunal ne funkcioniše.”

NARATOR

Opstanak Tribunala vise nije bio u pitanju, ali je sledila nova bitka: za poštovanje. Mada obavezne da sa njim sarađuju i ispunjavaju sve njegove naloge, države bivše Jugoslavije su uporno ignorisale Tribunal, odbijale da hapse i predaju optužene, onemogućavale istrage, uskraćivale pristup dokumentima i svedocima.

KIRK - McDONALD

Ja sam pre ovoga bila federalni sudija i kada bih izdala neki nalog, taj je nalog izvršen. Ako nije, neko je morao da snosi posledice. No, u međunarodnom kontekstu nismo imali tu moć prinude.

ANTONIO CASSESE

“Barem dva puta je vise sudija izražavalo svoju frustriranost na plenarnim sednicama a jedan ili dvojica su, sećam se, rekli: “Ima li uopšte smisla da dalje radimo? Zašto ne podnesemo ostavku?”. Ja sam se odmah složio i drugi su se složili pa smo rekli: hajde da pošaljemo poruku vladama”

NARATOR

Kada je, u septembru ’96. preuzela dužnost glavnog tužioca, Kanađanka Louise Arbour je u pritvoru Tribunala zatekla šačicu optuženih, bez perspektive da ih u doglednoj budućnosti bude vise. U modi su bile rasprave po pravilu 61 na kojima je tužilaštvo, u odsustvu optuženog, prezentiralo deo svojih dokaza, a sudije su sve ozbiljnije flertovale sa idejom suđenja u odsutnosti. Arbour je vrlo brzo otkrila da je bitku za uvažavanje neophodno povesti i na “domaćem terenu”, u samom Tribunalu.

LOUISE ARBOUR, Glavni tužilac (1996-1999)

“Ono sto sam zatekla bilo je vrlo iznenađujuće. Ta je institucija, po mom mišljenju, po svojoj pravnoj definiciji bila u velikoj meri nesvesna svoje moći i snage. Ponašala se u priličnoj meri kao neka nevladina organizacija, što u određenom smislu i nije bilo iznenađujuće. Tribunal je funkcionisao unutar te zajednice. Imao je prijatelje samo među nevladinim organizacijama. Dok sam ja, čitajući samo njegov statut, mislila da je to jedna strahovito moćna institucija. On je čedo Saveta bezbednosti, stvoreno na osnovu Glave VII Povelje. Ne možete dobiti veću moć od toga i moj je stav od samog početka bio da pokušam to da nametnem. Da preokrenem duh kuće, od preovlađujućeg duha nesigurnosti i zavisnosti u duh autoriteta i moći.”

NARATOR

Umesto da se pretvara da je nema, Louise Arbour počinje da koristi moć koju joj je dao Savet bezbednosti. U partnerstvu sa Jacques Klein-om, administratorom UN u Istočnoj Slavoniji, u junu ‘97. organizuje prvu međunarodnu operaciju hapšenja optuženog za ratne zločine. U zamku koju su mu zajednički postavili Arbour i Klein uleteo je Slavko Dokmanović, bivši predsednik opštine Vukovar, optužen za saučesništvo u masakru nad vise od 200 civila odvedenih novembra ’91. iz vukovarske bolnice. Pokazujući da su takve operacije izvodljive, Arbour želi da prisili SFOR ili da ga posrami u tolikoj meri da dejstvuje. Pomogao je, ponovo, slučaj.

GRAHAM BLEWITT

“Jedan od naših istražitelja bio je u Prijedoru i razgovarao je sa lokalnim komandantom SFOR koji mu je rekao da ga frustrira što Drljača, lokalni šef policije, stalno opstruira njihov rad. Rekao je da bi SFOR uhapsio Drljaču kada bi ga mi optužili. SFOR nije znao da smo mi upravo pripremali optužnicu protiv Drljače. Tako da smo dva dana nakon što je taj čovjek to izjavio mi već imali spremnu optužnicu, podneli je sudijama na potvrdu i ona je ubrzo i potvrđena. Louise Arbour nije popuštala i insistirala je da će javno osuditi NATO ako odbije da uhapsi Drljaču.”

NARATOR

Zloglasni prijedorski šef policije i glavni arhitekt logora Omarska, Keraterm i Trnopolje nije preživeo “Operaciju Tango”, koju su 11. jula ’97. izveli britanski komandosi. Zatečen na obali jezera, na pecanju, Drljača je pokušao da pruzi otpor i ubijen je u puškaranju sa Britancima. Istog dana je u prijedorskoj bolnici uhapšen dr Milan Kovačević, takođe optužen za genocid. Izuzev protesta kolega uhapšenog doktora Kovačevića, medicinskog osoblja prijedorske bolnice, SFOR-ov “prvenac” nije doveo ni do kakvih ozbiljnijih potresa.

Major CHRIS RILEY, portparol SFOR-a

“Nakon ovih događaja SFOR je razmestio snage koje nam omogućuju da pažljivo pratimo situaciju i da adekvatno reagujemo na svaku situaciju. Sve ukazuje da je situacija na terenu i dalje mirna”

GRAHAM BLEWITT

Kad je SFOR uvideo da neće izbiti 3. svetski rat zato sto su počeli da hapse optužene i da to neće dovesti do odmazde, poraslo je samopouzdanje SFOR da nastavi sa hapšenjima. To se na kraju i dogodilo.”

NARATOR

Kapacitet tribunalove Pritvorske jedinice, koja je u početku imala samo 24 ćelije, je u drugoj polovini 1997. praktično popunjen.

TIMOTHY McFADDEN, Upravnik Pritvorske jedinice UN

Kad sam stigao, mislim da sam imao petoricu. Petoricu 1. jula 1997. Do decembra 1997. mora da ih je bilo skoro 24, ako ne i 24. Sad ih imam 57, uključujući i one koji su privremeno na slobodi. Ponekad ih je bilo i više, ali sam neke nedavno prebacio na izvršenje kazne, a neki su pušteni. Trenutno imam kapacitete za 70, ali i to mogu u svakom trenutku i vrlo brzo da povećam.

NARATOR

U prvih 10 godina tužilaštvo Haškog tribunala je podiglo 114 optužnica protiv pojedinaca odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava u ratovima vođenim na prostoru bivše Jugoslavije. Od tog broja, 93 optužena pojavili su se pred Tribunalom u postupku koji se protiv njih vodi a 21 – na čelu sa Karadžićem i Mladićem – je i dalje u bekstvu, na Tribunalovim i Interpolovim poternicama. Dosad je 42 optuženih suđeno pred pretresnim većima Tribunala.

MARK HARMON, suđenje za Srebrenicu

Ovo je predmet o trijumfu zla, priča o tome kako su oficiri i vojnici armije bosanskih Srba, ljudi koji su za sebe tvrdili da su profesionalni vojnici, koji su tvrdili da nastavljaju ideale uzvišene srpske istorije, organizovali, planirali i dobrovoljno učestvovali u genocidu ili su pred njim ćutke stajali.

GEOFFREY NICE, suđenje za lašvansku dolinu

Kao što će sudije videti, ujutro 16. aprila 1993. seoce Ahmići, koje se nalazi u blizini Viteza, postalo je crveno od plamena u kojem su do temelja izgorele kuće i od krvi njegovih nevinih stanovnika koji su pobijeni u masakru; pobili su ih oni koji su zastupali interese Hrvata protiv Muslimana.

ERIC OSTBERG, suđenje za logor u Čelebićima

U optužnici se navodi da su zločini počinjeni u vezi sa logorom Čelebići u selu Čelebići u opštini Konjic u srednjoj Bosni, koji je osnovan u maju 1992. da bi se u njemu zatočili Srbi iz sela oko grada Konjica, koji su zarobljeni u sukobu koji je u proleće 1992. izbio između Srba sa jedne, i bosanskih Muslimana i Hrvata sa druge strane.

THEODORE MERON, predsjednik MKSJ

Ako uzmete u obzir naš rad tokom proteklih 10 godina, nema nikakve sumnje da naši spisi na neverovatno snažan način artikulišu glasove svedoka i žrtava.

NARATOR

U proteklih deset godina kroz sudnice Tribunala je prošlo vise od 3000 svedoka. Gotovo polovina tog broja su žrtve koje su došle u Hag da pred sudijama – i još važnije: pred optuženima – svedoče u užasima koji su nad njima počinjeni.

EMIR BEGANOVIC, zatvorenik iz logora Omarska

Ljudi su hodali iskrvavljeni, ucrvani, bili su sa gnojem po 2, 3 litre gnoja su imali na leđima, izubijani takvi. 50% ljudi je imalo dizenteriju, 20, 30 cm fekalija je tu bilo. Tu su ljudi i spavali i jeli.

ABUDULAH AHMIC, preživeli iz masakra u Ahmićima

Onda meni kaže iskoraci ti dva koraka naprijed. Ja sam iskoračio, poslušao ga, i puco mi je s metra ovdje mi je metak ušao i ovdje izašo. Samo sam osjetio blag toplinu i krv odmah mi je poprskala. Ja sam odglumio pad i osto nekoliko trenutaka da ležim.

WITNESS “O”, preživeli iz pogubljenja u Srebrenici

Pokušavao sam se sakriti među ljudima dokle sam mogao, kao i svi ostali. Samo sam htio da poživim koš koji sekund ili dva. Neki su vikali "Dajte nam prvo vode pa nas onda pobijte." Stvarno mi je bilo žao umrijeti žedan.

TOMISLAV VIŠNJIĆ, branilac

Postoje svedoci kod kojih je njihova priča koja je ispričana takva da je najbolje ne pitati ih ništa nego ih jednostavno pustiti da sa tim svojim emocijama izađu iz sudnice i da nastavimo dalje da radimo.

GROZDANA ČEČEZ, žrtva silovanja iz logora Čelebići

Već sam gubila svijest, odvajala sam se, meni se činilo, od svog tijela od tuge. Izašao i posle toga opet mi rekao da nikome ne reknem. Ubrzo se svijeća ugasila ja sam ustala na krevet opet legla. Posle opet neki čovjek je ušao, ne znam koji nisam ga videla. I on me je silovao.

FW, žrtva silovanja iz Foče

Kad sam ušla u Haški tribunal, kad sam ga očima vidjela Dragana Kunarca, jednostavno nije mi bilo jednostavno. Ja kao ja, da sam imala neku snagu i neku.. ja bih ga odmah udavila, isto kao sto je on mene davio i klao i silovo i ubijo i cigarama pržio i nema šta od mene nije radio.

PATRICIA WALD, sudija (1999-2001)

… sukob ljudi koji su zajedno bili u jednoj užasnoj situaciji i koji se suočavaju 10 godina kasnije. U sudnici se oseća neki napon, osećate kao neki elektricitet, ponekad vam se čini da bi - ako neko kaže još samo jednu reč - to moglo da izazove varnicu od koje će sve odleteti u vazduh. Na sreću, to se ne dešava, ljudi obično uspevaju da zadrže kontrolu.

DAN MANNING, istražitelj

Na njemu je metalna pločica za identifikaciju. Na njemu je takođe i kosa i ljudsko tkivo, kako ja mislim. Kao što vidite, raširen je i malo se smanjio u pranju, ali to je povez za oči koji vidite na slici na velikom stalku.

HABIBA HADŽIĆ, svedok

Ne, oni nisu živi. To Jenki zna. Molila bih samo da znam u kojoj su grobnici da ih majka dostojanstveno sahrani. Da makar gledam. Da dođem di su njihove koščice da ih majka vidi. Da znam eto đe su ukopani.

WOLFGANG SCHOMBURG, sudija

Da li je vaš klijent spreman da odgovori na ovo očajničko pitanje koje mu je postavila svedokinja?

DRAGAN NIKOLIĆ “JENKI”, optuženi

Sto se tiče njenih sinova, koliko sam čuo, nisam bio prisutan, oni su, ja mislim da je to bio 30. septembar, sa jednom grupom od četrdesetak ljudi odvedeni na Debelo brdo i gore su likvidirani. Među tim ljudima bili su i sinovi gospođe Hadžić, Enes i Bernes.

ANTONIO CASSESE

“Od sudije se očekuje da ne plače u sudnici, ali bila je barem jedna prilika, ne samo ja i Mumba, slabići. Mumba i ja smo verovatno slabići, psihološki krhki. No i May, koji je veoma čvrst, imao je suze na licu. To znači da se radi o nečemu razornom. Jer, naravno, ne možete a da s njima ne podelite ono što vam pričaju. Osećanja.”

NARATOR

Od 42 optužena lica kojima je suđeno u 10 godina postojanja Tribunala, 37 ih je proglašeno krivima i osuđeno. Jedan optuženi je osuđen na najtežu kaznu – doživotnu kaznu zatvora – a ostali na zatvorske kazne u ukupnom trajanju od 569 godina. Raspon izrečenih zatvorskih kazni je između 3 i 46 godina, a prosečna za osuđene na vremenski ograničene kazne je blizu 16 godina.

CLAUDE JORDA, sudija (presuda za Lašvansku dolinu)

Ako je oružani sukob neizbežan, oni koji imaju moć da donose odluke i oni koji ih izvršavaju moraju osigurati da se poštuju najosnovnija pravila međunarodnog prava.
Generale Blaškiću, vi ste prekršili ta pravila, i vi to znate. Pretresno veće vas zato osuđuje na kaznu zatvora u trajanju od 45 godina.

FLORENCE MUMBA, sudija (presuda u suđenju za silovanja u Foči)

Zlostavljali ste i mučili Muslimanke zbog njihove nacionalne pripadnosti, i iz njihovih ste redova birali one koje su vam se u tom času svidele.
Takvo ponašanje zahteva strogu kaznu koja će odgovarati težini vaših zločina.
Pretresno veće stoga osuđuje vas, Dragoljube Kunarac, na jedinstvenu kaznu od 28 godina zatvora.

ALMIRO RODRIGUES, sudija (presuda u predmetu Srebrenica)

Krivi ste za progon bosanskih Muslimana u Srebrenici. Pošto ste znali da su žene, deca i starci iz Srebrenice prebačeni, krivi ste što ste pristali na plan za sprovođenje masovnih pogubljenja svih vojno sposobnih muškaraca. Vi ste, generale Krstić, stoga krivi za genocid.

THEODORE MERON

Ovde smo da sudimo ljudima i vršimo pravdu. To je naš primarni cilj. No, naš rad, način na koji utvrđujemo i rasvetljavamo činjenice, stvara neku vrstu zapisa. Mislim da će istoričari u budućnosti, koji će pisati o onome što se dešavalo tih godina, imati na raspolaganju mnogo više materijala nego što će hteti da čitaju.

NARATOR

Tribunal osuđuje i... oslobađa. Do sada je pet optuženih proglašeno nevinima i oslobođeno.

PATRICIA WALD, sudija

Stoga Žalbeno veće PONIŠTAVA osuđujuće presude za Zorana Kupreškića i Mirjana Kupreškića za progon po tački 1 Izmenjene optužnice i NALAZI da Zoran Kupreškić i Mirjan Kupreškić nisu krivi po toj tački.

NARATOR

Antonio Cassese bio je predsedavajući sudija pretresnog veća koje je pre toga proglasilo trojicu Kupreškića krivima za ratne zločine.

ANTONIO CASSESE

To je dobar znak, znak da Tribunal vrlo dobro funkcioniše. Mislim to što pet sudija može da donese odluku, i to jednoglasno, da je troje sudija pogrešilo u svojoj jednoglasnoj odluci.

THEODOR MERON

Takođe smo po prvi put posle Nirnberga stvorili impresivan korpus sudske prakse, presuda i odluka koje razvijaju, artikulišu i specifikuju pravne principe na način koji će koristiti nacionalnim sudovima. Tako da će najveće nasleđe ovog Tribunala, kad konačno završimo sa radom, biti taj korpus sudske prakse koji ćemo ostaviti u amanet svim sudovima – i međunarodnim i nacionalnim.

NARATOR

Doprinos tome su, nesumnjivo, dali i branioci, koji od početka rada Tribunala vode upornu bitku za “jednakost oružja” sa tužilaštvom.

MICHAIL WLADIMIROFF

Na samom početku sam osećao da sam ravnopravan sa tužiocima po poznavanju prava. Danas bi tu mogao postojati problem, jer advokati dolaze i odlaze, a tužioci ostaju, pa se znanje u tužilaštvu akumulira.

TOMISLAV VIŠNJIĆ, branilac

Jednakost oružja je reč koja se ovde vrlo često koristi kako od odbrane tako i od veća a na kraju i od tužilaštva. Evidentno je da se ta razlika smanjuje što znači da je bila strašno velika na početku rada Tribunala u korist tužilaštva.

MICHAIL WLADIMIROFF

Na samom početku nijedan veštak nije bio sklon da pomaže odbrani jer se radilo o odbrani `ratnih zločinaca`. Smatralo se da je časno pomagati tužiocu. Danas se to promenilo, odbrana ima bolji pristup veštacima, pravnicima, profesorima prava, itd. Tako da je situacija uravnoteženija. Tih dana nisam osećao da sam ravnopravan sa tužiocima po resursima, novcu. Danas mislim da je uravnoteženije, jer za odbranu se nije mnogo poboljšalo, ali se za tužilaštvo smanjilo, oni su se malo srozali, pa je tako postignut bolji balans.

NARATOR

Dok se u sudnicama iznova preživljavaju užasi i traume iz ratova u bivšoj Jugoslaviji, u Pritvorskoj jedinici UN je dostignuto pomirenje između nekadašnjih neprijatelja.

GORAN JELISIĆ

Jedna je diskusija bila o tome da ova ustanova, Tribunal, i preko nas treba da se uspostavi trajan mir u Bosni i Hercegovini. Pa smo mi poslije zajednički sjedili i to konstatovali da smo mi ovdje mir ostvarili, samo kako će ostvariti oni tamo dole kod nas, to nas brine.

TIMOTHY McFADDEN, šef pritvorske jedinice

U pritvorskoj jedinici nema otvorenog animoziteta između pritvorenika različitih nacionalnosti. U svakodnevnom životu jedni drugima pružaju podršku. Mislim da je razlog u tome što se svi suočavaju sa istim pravnim postupkom i imaju iste probleme, mada iz različitih razloga. Razmenjuju informacije jedni s drugima. Kroz to se, dakle, postiže pomirenje, ili ono sto nam izgleda kao pomirenje.

NARATOR

I dok među njihovim sunarodnicima u bivšoj Jugoslaviji i dalje preovlađuju negiranje i mitovi o nevinosti i statusu žrtve... u Pritvorskoj jedinici raste spremnost da se priznaju zločini i sopstvena odgovornost za njih.

BILJANA PLAVŠIĆ, 17. novembar 2002.

Sada sam se uvjerila i prihvatam da su više hiljada nevinih ljudi bili žrtve organizovanog i sistematičnog djelovanja da se uklone Muslimani i Hrvati sa područja koje su Srbi smatrali svojim. U to vrijeme ja sam olako ubijedila samu sebe da je ovo pitanje opstanka i samoodbrane. Ustvari i više od toga. Naše rukovodstvo, čiji sam bila neophodan dio, vodio je poduhvat koji je za žrtve imao nebrojene nevine ljude.

NARATOR

Priznanje Biljane Plavšić otvorilo je veliku pukotinu u zidu poricanja. Nakon nje, u prvoj polovini jubilarne, desete godine tribunala, krivicu je – na osnovu sporazuma o priznanju krivnje sa tužilaštvom - priznalo još osam optuženih, koliko i u prethodnih 9 godina zajedno.

THEODOR MERON

To može žrtvi dati i više nego presuda o krivici optuženog koji stalno i uporno ponavlja da nije kriv. Drugim rečima, više nema poricanja. On kaže: Da, uradio sam to, žao mi je, veoma mi je žao što sam počinio te zločine. To je u moralnom smislu veoma važno.

NARATOR

Tribunal, njegove optužnice, suđenja i presude nisu odvratili neke od najtežih zločina, kao sto su masakr u Srebrenici jula 1995. i masovne deportacije i ubistva kosovskih Albanaca 1999. Kultura po kojoj se takve stvari mogu raditi nekažnjeno je na Balkanu pustila duboke korene koji su se, pored ostalog, napajali i time sto je međunarodna zajednica dugo tolerisala balkanskim gospodarima rata da nekažnjeno ignorišu Tribunal. Već tokom 1998. Louise Arbour je bezuspešno pokušavala da započne istrage na licu mesta, ali je Beograd uporno uskraćivao pristup njenim istražiteljima, tvrdeći da događaji na Kosovu nisu u jurisdikciji Tribunala. U januaru 1999, dva dana nakon sto su svet obišle prve informacije o masakru u Račku, Arbour se pojavila na makedonsko-jugoslovenskoj granici.

LOUISE ARBOUR, 18. februar 1999.

"Ušla sam na carinu i tražila da razgovaram sa rukovodiocem. Razgovarala sam sa oficirom koji mi se predstavio tako što mi je dao svoj službeni broj i rekao da je ovlašćeno lice i da zna ko sam. Ponovila sam da sam ja tužilac suda za ratne zločine, da imam mandat po glavi VII povelje UN, da imam pravo da uđem na celokupnu teritoriju bivše Jugoslavije kako bih vodila istrage i da treba da me pusti da uđem. Rekao mi je da mi treba viza i da mogu da je zatražim u ambasadi u Skopju".

LOUISE ARBOUR

“Osećala sam da sam pretrpela totalni neuspeh. Na granici, u obližnjem hotelu, ostala sam još dva, tri dana, i razgovarala sa svim i svakim, pokušavala da kroz pregovore ishodim da me puste unutra. Vratila sam se u Hag gotovo spremna da napišem pismo kojim ću podneti ostavku. Ali kad sam se došla u svoj ured u Hagu, ljudi koji tamo rade su se poređali i aplaudirali. To je, gledano spolja, bio trenutak velikog uspeha Tribunala, trenutak snage i vidljivosti. Ta konfrontacija na granici je bila od ogromnog značaja da bi se svetu objasnilo šta to radi Tribunal.”

NARATOR

Oružani sukob na Kosovu otvorio je tužilaštvu Tribunala direktnu liniju do samog vrha komandnog lanca, na čelu sa do tada, barem kako je izgledalo, “nedodirljivim” Slobodanom Miloševićem. Tokom ratova u Hrvatskoj i Bosni on je bio predsednik Srbije koja, kako je sa ponosom isticao, “nije bila u ratu.” Ovog se puta, međutim, našao usred dvostrukog rata: unutarnji oružani sukob na Kosovu doveo je do intervencije NATO-a izvana. Nije bilo vise nikakve sumnje da su Kosovo, i Milošević, pod jurisdikcijom Tribunala. Činjenica da se to podudarilo sa vazdušnim udarima, tvrdi Arbour, ne znaci da je NATO igrao bilo kakvu ulogu u njenoj istrazi.

LOUISE ARBOUR

“Nikad nisam primila nikakve instrukcije od NATO. Nikad od njih nisam tražila nikakva uputstva. Sigurno ih nikad nisam pitala šta misle o podizanju optužnice protiv Miloševića: danas ili za tri sedmice, da li bi to bilo dobro ili loše? Da sam ih pitala, pretpostavljam da bi mi bili rekli da ništa ne radim. Uglavnom zato što mislim da oni ne vole neizvesnosti procesa koje ne mogu da kontrolišu.”

NARATOR

Kao ni Goldstone u trenutku kada je potpisivao optužnicu protiv Karadžića i Mladića, ni Arbour nije nagađala kakve bi mogle da budu političke posledice Optužnice protiv aktuelnog šefa države u ratu sa NATO.

LOUISE ARBOUR

“Bila sam duboko ubeđena da radim po mandatu Saveta bezbednosti. Znali su šta radim. Radila sam upravo ono što su mi rekli da uradim. Mogli su u bilo kom trenutku da mi promene mandat. Mogli su da me zaustave, da Miloševiću daju amnestiju. Mogli su da mi kažu da prekinem. Mogli su da izmene Statut. Mogli su da isključe Kosovo iz njega. Mogli su da urade što su hteli da su mislili da bi nešto što ja radim, rukovodeći se onim što su mi sami rekli da uradim, može da izazove treći svetski rat. To je bio njihov, a ne moj problem...

NARATOR

Njen problem bila je mogućnost da bi NATO, u okviru “izlazne strategije” za Kosovo, mogao Miloševiću ponuditi imunitet od krivičnog gonjenja, ili nekakav “zlatni egzil.”

LOUISE ARBOUR

“Veoma me je brinula mogućnost da se Milošević stavi izvan domašaja Tribunala. Nemam informacija, ali pretpostavljala sam da je izlazna strategija možda mogla da uključi amnestiju, što, otvoreno govoreći, po mom mišljenju ne bi obavezivalo Tribunal, jer bi samo amnestija od strane Saveta bezbednosti imala pravni efekat. No brinula me mogućnost dogovora koji bi ga stavio još više izvan domašaja, koji bi nam dodatno otežao daljnje postupanje. Pa sam zaključila, upravo sa te tačke gledišta, da što pre krenemo - to bolje.”

LOUISE ARBOUR, 27 May 1999

22. maja podnela sam na potvrđivanje optužnicu protiv Slobodana Miloševića i još četvorice. Optužnica ih tereti za zločine protiv čovečnosti, konkretno za ubistva, deportacije, progon i kršenja prava i običaja ratovanja.

LOUISE ARBOUR

“Kao što je obično slučaj, prve su reakcije stigle od štampe i bile su preovladavajuće pozitivne. Pa su, zato, i političke reakcije bile pozitivne. Po meni, to je neizbežno. Da je reakcija medija bila negativna itd, sigurna sam da bi mi vrlo jasno rekli kakvu sam to glupost napravila i kako se usuđujem da to radim sama.”

NARATOR

Objavljujući “Kosovsku optužnicu”, Louise Arbour je istakla da to nije njena poslednja reč o Miloševićevoj odgovornosti za zločine počinjene tokom ratova na prostorima bivše Jugoslavije. U septembru 1999 Arbour je, međutim, napustila Tribunal, prepuštajući svojoj naslednici da “slučaj Milošević” kompletira optužnicama za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu

CARLA DEL PONTE, glavni tužilac

Dala sam prioritet direktnoj i formalnoj istrazi o Miloševićevoj odgovornosti. Moram reći da tim kojem sam poverila da sprovede tu istragu nije verovao da ćemo dobiti Miloševića ali su svi bili dovoljno motivisani i znali su da će, ovako ili onako, ono do čega dođu koristiti u drugim istragama.

NARATOR

Svesna da nema nikakve šanse da optuženog šefa države dovede pred sud dok je još na vlasti, Del Ponte se posvetila pripremama za period “posle Miloševića.” Uspostavila je kontakt sa nekim od budućih lidera Srbije, u prvom redu sa liderom demokratske opozicije Zoranom Đinđićem.

CARLA DEL PONTE

Moram reći da sam lične kontakte sa Đinđićem mogla da imam samo u najvećoj tajnosti. Niko za njih nije smeo da zna, čak ni ovde u kancelariji tužilaštva, niko za to nije znao. Bilo je to jednog vikenda kad sam otišla u Lugano. U subotu smo se sastali u policijskoj stanici u Luganu. Naravno, niko ga nije poznavao pa smo mogli na miru da razgovaramo u kancelariji šefa policije. Tamo smo proveli tri ili četiri sata, razgovarali smo i moram reći da je g. Đinđić na mene odmah ostavio pozitivan utisak. Sećam se da mi je g. Đinđić nakon tog četverosatnog sastanka rekao, da mi je obećao da će Milošević biti prebačen u Hag.

SCHEVENINGEN, 28/29. jun 2001

CARLA DEL PONTE


Sećam se da smo bili ovde, da smo slavili, otvorili flašu crnog vina, koje, moram reći, nije bilo ni dobro, pili smo iz papirnatih čaša. Bilo je to samo nekoliko članova tima. Tako smo se opuštali nakon tog velikog napora. Moram reći da sam bila jako umorna. To je za mene bio neverovatan dan i bila sam veoma zadovoljna da će se Miloševiću konačno suditi.

PRVO POJAVLJIVANJE PRED SUDOM, 3. jul 2001

SLOBODAN MILOŠEVIĆ


Smatram da je ovaj tribunal lažni tribunal i da su ove optužbe lažne optužbe. On je nezakonit jer ga nije osnovala Generalna skupština, pa nemam potrebe da imenujem svog branioca pred ovim nezakonitim organom.

RICHARD MAY

Želite li da vam se pročita optužnica ili ne?

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

“To je vaš problem”

NARATOR

Nakon sto su sudije izašle a galerija za publiku ispražnjena, Slobodan Milošević je vraćen u sudnicu. Za malim stolom postavljenim u sredinu prazne sudnice, čekala ga je Carla Del Ponte. Kao i svakom optuženom, ponudila mu je da, ako želi, svoju verziju događaja opisanih u optužnicama izlozi u intervjuu sa njenim istražiteljima.

CARLA DEL PONTE

Reagovao je veoma loše. Mislim da je osećao da je još uvek predsednik, jer me gledao sa visine. Bio je veoma agresivan. Rekao mi je da je detaljno proučio pravila o postupku i da veoma dobro zna da može da odbije da odgovara na pitanja i da će da iskoristi svoja prava. Zatim je počeo ponavljati ono što je govorio tokom rasprave, da ne priznaje ovaj sud i da u svakom slučaju ne priznaje tužioca. Moram priznati da mi je bilo lično zadovoljstvo da ljudima iz obezbeđenja kažem da ga izvedu.

PROCES STOLEĆA: 12. februar 2002

CARLA DEL PONTE


Danas, kao nikada do sada, vidimo međunarodnu pravdu na delu. Ovaj Tribunal, i posebno, ovo suđenje, najsnažnije pokazuju da niko nije iznad zakona ni izvan domašaja međunarodne pravde.

GEOFFREY NICE, tužilac

Dokazi će pokazati da je optuženi imao centralnu ulogu u raznim, mada usko povezanim, zajedničkim zločinačkim poduhvatima, u okviru svakog su počinjena razna krivična dela po Statutu. Pitanje koje se postavlja ili se može postaviti je: da li je on znao da se ona vrše? Naravno da jeste.

SLOBODAN MILOŠEVIĆ

Vi ste ovde rekli juče moja slika je kroz sve to a ja vam kažem slika neonacizma koji je rasturio Jugoslaviju i zločina koji su napravljeni i u Hrvatskoj i u Bosni i na Kosovu lebdi nad tim. Avet novog kolonijalizma lebdi a moja slika može tu da lebdi samo sa ponosom otpora prema tom novom kolonijalizmu.

NARATOR

Upravo u godini jubileja, dok se u Tribunalu nastavlja “proces stoleća” i dok u pritvoru na početak suđenja čeka impozantna lista od nekoliko desetina generala svih sukobljenih armija, premijera, ministara, sefova tajnih policija i drugih optuženih na najvišim pozicijama vlasti i odgovornosti... u delu međunarodne zajednice počinju sve jasnije da se uočavaju simptomi “umora od Tribunala”.

CARLA DEL PONTE

Već 2002 su nas na nezvaničnim sastancima u Savetu bezbednosti pitali koliko dugo treba da nastavimo sa svojim aktivnostima. Počeli smo da osećamo pritisak koji je 2003. dostigao svoj vrhunac.

THEODORE MERON

“Troškovi rada Tribunala nisu zanemarivi, ali to je najbolja moguća investicija međunarodne zajednice u uspostavljanje mira i pomirenja na Balkanu, koji će biti u skladu sa pravdom. A bez pravde taj mir i pomirenje neće biti postignuti.

NARATOR

Pod političkim i finansijskim pritiskom međunarodne zajednice, u kojem prednjače neke od sila koje su ga do sada podržavale, Tribunal je razradio precizan vozni red za okončanje svog rada. Tužilaštvo do kraja 2004 treba da okonča desetak preostalih istraga protiv oko 30 osumnjičenih na “vrlo, vrlo visokom nivou odgovornosti.” Sva suđenja u prvom stepenu – a njih bi, ukoliko svi optuženi budu na vreme uhapšeni, bilo oko 40 - treba da se okončaju do kraja 2008. Nakon toga, Tribunal bi imao još dve godine da – pre nego sto zatvori vrata -završi sve žalbene postupke.

THEODORE MERON

Ljudi koji čekaju u nadi se da ćemo zatvoriti vrata pre nego što oni budu uhapšeni i suđeni – prave veliku grešku. Jer mi nećemo zatvoriti vrata pre nego što bude suđeno glavnim vinovnicima.

RICHARD GOLDSTONE

Kada je Savet bezbednosti UN osnovao Tribunal, bila je to poruka žrtvama: stalo nam je do vas. Zatim su podignute optužnice protiv počinilaca, posebno protiv Karadžića i Mladića. Žrtve mora da su pomislile: evo, stvari se pokreću. Onda, naravno, nalozi za hapšenje nisu izvršeni, pa mogu zamisliti kako su se užasno osećale žrtve. To je bezobzirno ponašanje prema žrtvama. Gotovo kao da se poigravaju sa njihovim osećanjima i dozvoljavaju da se političke odluke ispreče ispred morala i pravde.

NARATOR

Pored izlazne, tužilaštvo je razradilo i prelaznu strategiju koja bi trebalo da osigura da okončanje njegovih istraga ne označi povratak na vreme nekažnjivosti...

GRAHAM BLEWITT

“U ovom trezoru sa dokaznim materijalom nalaze se svi dokazi koje je tužilaštvo sakupilo u toku istraga od 1994. naovamo. Nakon što podignemo sve naše optužnice, tužilac namerava da pregleda sav materijal koji se odnosi na počinioce i osumnjičene koji su identifikovani tokom procesa istraga.
Naša je namera da sve relevantne informacije stavimo u dosijee i da zatim te dosijee dostavimo odgovarajućim pravosudnim organima u bivšoj Jugoslaviji. Smisao toga je da oni preuzmu odgovornost za istrage protiv tih počinilaca i da ih krivično gone ako bude dovoljno dokaza za to.
Dakle, drugim rečima, sve dokaze koje smo mi prikupili a koje nismo koristili za krivično gonjenje pojedinaca, predaćemo lokalnim vlastima u bivšoj Jugoslaviji.”

AMOR MAŠOVIĆ, Komisija BH za nestale osobe

Da nema tribunala vjerovatno bismo bili jako, jako daleko od istine od pravde. Da nije bilo tribunala mi bismo možda još uvijek raspravljali o tome da li se uopće dogodila ta Srebrenica, da li je tamo uopće bilo osam hiljada ljudi koji su ubijeni. Sve bi to bilo upitno da nije bilo tribunala. Bilo bi upitno Keraterm, Manjača, Trnopolje svi ti logori, zločini u Višegradu, zločini u Foči, u mnogim drugim mjestima, u Čelebićima, da nije bilo tribunala sve bi to bilo upitno. Dakle nesumnjivo je da je tribunal odigrao izuzetno pozitivnu ulogu. Zapravo jedinu pozitivnu ulogu s aspekta ponašanja medjunarodne zajednice prema onome što se dogodilo na prostorima bivše Jugoslavije.

LOUISE ARBOUR

Raspad, smrt Jugoslavije bio je zemljotres koji je pogodio tu zemlju i ceo region. Mislim da je Tribunal bio zemljotres koji je zadesio međunarodno pravo, i to iste snage i razmera, po talasima koje je izazvao. Tribunal je, verujem, stvorio tačku sa koje nema povratka u smislu odgovornosti, kraja kulture nekažnjivosti i očekivanja sveta da vojne i političke vođe moraju da odgovaraju za svoja dela. Raspravljaće se o tome da li je neka odluka bila ispravna ili neispravna u pravnom smislu, ali to neće ukloniti nasleđe koje ostaje iza činjenice da je Tribunal uspeo, uprkos svim

TV Tribunal 722 (31.03.2017.)

TRILEMA: Duplirati, smanjiti ili ukinuti kazne bivšim liderima Herceg Bosne

Izveštaji

Predmeti

Kalendar

Izveštaji se dostavljaju pretplatnicima Sens-Tribunal Servisa, odmah pošto su napisani, dok su na web-sajtu u celini dostupni sledećeg dana u podne.